Najopasniji most na svetu

Povezane objave

• Influenseri pod lupom? 21/08
• Umanjite stres koja nastaje pred kontrolni zadatak! 26/02
• Na današnji dan preminuo Julije Cezar 15/03

Kažu: „Ukoliko postoji dobra volja, postoji i put“, pa čak i ako je to put preko najopasnijeg mosta na svetu! Ovo je priča o jednoj Sibirskoj romansi ali i skoro neprohodnim putevima Sibira, i hrabrosti ili ludost prelaska preko zaista najopasnijeg mosta na svetu.

Put vodi 6000 kilometara duboko u Sibir, avionom propelercem koji ide tek na par dana, do malog grada Taksimo. Kažu ako kraj sveta postoji – ovo je ta destinacija. Jedina veza sa ovim gradom i ostatkom puteva je put preko reke Vitim, a to je kako stanovnici grada kažu „ludački most“. Mnogi su primorani da ga koriste, ako ništa drugo bar u leto, kako je ovo područije 9 meseci u godini pokriveno snegom i ledom. Reka ledi debelim ledenim pokrivačem pa je delimično bezbedna za prelaz peške, dok kolima baš i ne, zbog vodenih mehura.

Most je prava senzacija, ali i strah i trepet i prava noćna mora onih koji ga moraju preći. Izgrađen je 1984. godine za vreme Sovjetskog Saveza i od tad, za ovih 36 godina, nikad nije popravljan. Most je dug 570 metara, izgrađen je od šina i drveta a ograde nema! Visine je preko 20 metara iznad ledne reke Vitim koja nanosi drva i tako ledi te često oštećuje i trošnu postavku mosta. Most je širine svega 2 metra trulog drveta preko već pomerenih, zarđalih šina. Uglavnom je pod ledom i snegom. Pograšan pokret i sa mosta se pada, a ne često se to i dešavalo…

Pre mosta možete da doživite još apsurdniji put od cigala preko kojih je led, sneg, šiblje. Ovde se ocenjuje da je prosečna brzina 10 kilometara na sat a u najboljem slučaju, več uvežbanim meštanima za 60 kilometara treba 2 sata. Pre mosta postoji i spiritualno mesto gde vozači staju da se pomole i ostavljaju nešto bogovima za sreću. Na mostu kažu da se svaka treća greda klima, konstrukcija je trošna. No. Rusi se usude preći ga kolima pa i kamionima! Ipak mere opreza postoje- moraju svakih par minuta izaći povroveriti most pre nego nastave da ga prelaze. Često se moraju vratiti u rikverc jel pronađu rupe prevelike za njihove točkove, što je, kako kaže Juri- čuvar mosta, ravno samoubistvu. 

Juri petnaest godina živi u podnožiju ovog mosta strave sa svojih sedam pasa. On je geolog i meterolog a jedini savet koji može dati onima koji most nameravaju preći jeste: „Nada umire poslednja“. On objašnjava zašto ovaj most nikad nije popravljan i verovatno i neće biti: tačno na sredini mostra je granica dva regiona koji ne sarađuju. Jurij upozorava da ove nema jasnog prava prvenstva te da u rikverc ide onaj bliže obali a brže se ne može svakako od 10 na sat, dodaje kao i u većem delu Rusije…

Ovaj most održava svega par šina koje odolevaju ekstremnoj sibirskoj hladnoći gde temperature padaju i na ispod -50 stepeni celzijusa.

Paralelno se nalazi železnički, stabilniji most, gde prođe svega jedan voz dnevno.

Juri spominje da most svakodnevno pokušava da pređe jedan Aleksej na 100-kilometarskom putu do svoje devojke Nine, koju svakodnevno posećuje.