Aleksandar Sergejevič Puškin

Aleksandar Sergejevič Puškin

Aleksandar Sergejevič Puškin

Aleksandar Sergejevič Puškin je bio najveći ruski pisac i pesnik romantizma kao i osnivač moderne ruske književnosti.

Detinjstvo i porodica

Puškin je rođen u Moskvi 6. juna 1799. godine u osiromašenoj aristokratskoj porodici. Pradeda po majci mu je bio crnac, Etiopljanin Ibrahim Petrovič, koji je doveden u Rusiju kao rob. Međutim, Petar Veliki ga je usvojio kao svoje kumče. O Puškinu su se starale dadilje i učitelji, koji su ga vaspitali u francuskom duhu. Učili su ga da čita i da voli književnost, pa je od najranijeg detinjstva provodio dane u biblioteci. Od bake je čuo mnoge ruske bajke i pesme. Na njega najviše utiče francuska književnost i dela racionalizma (Volter, Didro, Ruso). Elitnu gimnaziju u Carskom selu upisao je 1811. godine i tamo ostaje do 1817. godine.

Književno stvaralaštvo Aleksandra Puškina

Puškin je svoju prvu pesmu objavio sa petnaest godina, još kao učenik, u časopisu „Evropski glasnik”. Tada je počeo da piše i svoje prvo veliko delo „Ruslan i Ljudmila“, koje je izdato 1820. godine. To delo je zasnovano na bajkama koje mu je baka pričala. Njegov talenat su odmah prepoznali i književnim krugovima.

Aleksandar Sergejevič Puškin je već sa osamnaest godina živeo pravim mondenskim životom i oblačio se veoma smelo, po poslednjoj modi. Nakon škole se zaposlio u ministarstvu unutrašnjih poslova u Sankt Peterburgu. Kako je voleo da piše sarkastične i podrugljive stihove upućene svima, a naročito caru, Puškin je prognan kada je imao dvadeset i jednu godinu u južnu Rusiju, gde je bio šest godina. Njegove revolucionarne pesme su bile cenzurisane i zabranjene.

Samo nekoliko dana po odlasku, šetajući obalom Dnjepra, Puškin pomišlja na samoubistvo skakanjem u reku. Nakon toga se teško razboleo, posle dugog lečenja odlazi na Kakvkaz, gde upoznaje četiri ćerke generala Rajevskog – Katarinu, Mariju, Jelenu i Sofiju. One su mu bile inspiracija za mnoga čuvena dela. Tada je napisao dela „Kavkaski zatvorenik“, „Braća razbojnici” i započeo je „Česmu Bahčisaraja“.

Sledeće mesto izgnanstva je mesto Odesa, gde je proveo godinu dana i upustio se u ljubavnu vezu sa udatom ženom, Karolinom. Ljubavno pismo koje je njoj upućeno, pošta presreće i po drugi put Puškin biva prognan na seosko imanje svoje majke 1824. godine. U seoskom miru i tišini, Puškin se posvećuje pisanju i u tom izgnanstvu on piše jedan od najlepših romana „Evgenije Onjegin“. Inspiraciju za svoj roman nalazi u Ani Kern, ženi koju je upoznao u Sankt Peterburgu i koja je udata za ostarelog generala. Za nju je Puškin rekao: „Kako je nekome dozvoljeno da bude tako lep?” U svom romanu opisuje tu nesrećnu ljubav dvoje ljudi, a izdao ga je 1833. godine.

Brak

Puškin se vraća u Sankt Peterburg 1826. godine i nastavlja sa svojim radom. Tada je upoznao Nataliju Gončarevu sa kojom se venčao 1830. godine. Od svih žena koje su ga opčinjavale, Natalija, koja je pored toga što je bila lepa, bila i razmažena i rasipnica, uspela je da ga veže za sebe. Sa njom je dobio četvoro dece, a izdržavao je i njene dve sestre. Ubrzo je shvatio da se oženio koketom i neobrazovanom ženom, koja nije čitala knjige. Njegove muke su se vremenom povećavale i finansijski više nije mogao da ih izdržava.

Dvoboj

U gradu se 1837. godine pojavio francuski emigrant Žorž Dantes, koji je otvoreno zavodio njegovu ženu Nataliju, a njega ismevao. Puškin mu je zakazao dvoboj 8. februara. Sastali su se u zoru i Dantes je prvi pucao pogodivši Puškina u stomak. Nekako se pridigao u snegu i pokušao da opali. Poslednje napore je uperio u hitac i iz ležećeg položaja pogodio Dantesa u grudi. Kada ga je video kako posrće, Puškin je bacio pištolj i povikao: „Bravo ja!” Dantes je bio samo ranjen i preživeo je. Puškina su odveli kući i preneli ga na divan biblioteke. Bio je smrtno ranjen i kada ga je doktor upitao da li želi da vidi svoje prijatelje Puškin mu je odgovorio: „Zbogom, prijatelji moji”, pokazujući pri tom na knjige svoje biblioteke. Dva dana je proveo u užasnim mukama pa je pomišljao da ih prekrati pištoljem, kojeg su pronašli sakrivenog ispod pokrivača.

Nakon što je prošaputao svoje poslednje reči: „Životu je kraj… kraj… nešto me pritiska…”, Puškin je izdahnuo 10. februara 1837. godine. Pošto je Puškin bio liberal, u strahu od nereda na ulicama, vlada je naredila da se sahrani bez ikakvih ceremonija, u tajnosti, i da se preveze u kolima natovarenim senom.

U njegova najznačajnija dela ubrajaju se i „Boris Godunov“, „Cigani“, „Belnikove priče“, „Oda slobodi“…

Pretraga

_Edukacija_300x250px