Antoni Gaudi bio je katalonski arhitekta čiji stil karakterišu izražajne boje i tekstura, kao i izuzetna ekspresivnost. Njegova genijalnost u oblasti arhitekture doprinela je činjenici da danas kada pomenemo Barselonu gotovo da ne možemo a da ne pomislimo na Gaudija.

Mladost

Gaudi je rođen na obali Katalonije 25. juna 1852. godine. Živeo je u skromnoj porodici, kao sin kazandžije. Kako je često pomagao ocu, stekao je posebne veštine koje će mu kasnije pomoći da u potpunosti razvije svoj talenat.

Bio je veoma krhkog zdravlja, stoga je veći deo vremena provodio odmarajući se u letnjikovcu u Riudomsu. Upravo tu je počeo da se bavi proučavanjem prirode koju je smatrao vrhovnom učiteljicom.  Kasnije je Gaudi pronašao suštinu arhitekture poredeći je sa prirodom.

Veoma rano je pokazao interesovanje za arhitekturu, da bi 1869. godine upisao Višu tehničku školu arhitekture u Barseloni. Nije bio redovan student, ali je uprkos tome pokazivao neke od znakova genijalnosti.

Kada je završio studije, tadašnji direktor je izjavio „Nisam siguran da li ovu diplomu predajemo ludaku ili geniju. Vreme će pokazati“.

Nakon diplomiranja, Gaudi je dobio posao u gradskoj rasveti. U tom periodu upoznaje Eusebija Guelja, čoveka koji je imao izuzetno istančan ukus kada je umetnost u pitanju, i koji ubrzo doprinosi nastanku Gaudijeve karijere.

Karijera

Prvi rezultat saradnje sa Gueljom je poznati Park Guelj koji se ističe izražajno obojenim mozaicima. Pločice je dizajnirao Gaudijev saradnik Jozef Marija Juhol I Gibert, a one najviše dolaze do izražaja na klupi u obliku morske zmije koja se nalazi na glavnoj terasi. Međutim, kako je ubrzo počeo Prvi svetski rat, park je ostao nedovršen.

Tokom samog dizajniranja Parka, Gaudi je uneo veliku dozu inovativnosti koja kasnije postaje simbol njegovog naturalističkog stila.

Sledeći projekat bila je kapela u koloniji Guelj. Kapela je neobične forme, kosih cigala i kamenih stubova koje pružaju potporu popločanim lukovima.  Kapelu je dovršio 1914. godine, međutim crkva nikada nije izgrađena.

Kasa Mila predstavlja Gaudijev komercijalniji rad. Na samom uglu fasada zgrade je zakrivljena, a priroda i u ovom slučaju dolazi do izražaja. Spratovi zgrade su struktuirani tako da podsećaju na nagomilane lokvanje. Ono što izdvaja ovu stambenu zgradu od ostalih jesu veliki lukovi, mnoštvo dimnjaka i ograde na balkonu koje je dizajnirao Juhol. Upravo ovaj dizajn izazvao je bujicu komentara, tako da je Gaudi bio primoran da obrazloži svoju ideju.

Prvobitna zamisao bila je da Kasa Mila predstavlja religiozni simbol. Na samom luku krova trebalo je da se nalazi molitva kao i statua Device Marije. Međutim, gradska uprava u tom trenutku nije dozvoljavala da zgrada bude veće visine nego što je to predviđeno, tako da je Gaudi imao nameru da odustane od ovog projekta. Međutim, nakon razgovora sa sveštenikom, nastavio je da radi.

Pored Mile, poznata je i Kasa Batljo čijoj fasadi je Gaudi udahnuo novi život. Umesto stare fasade, mesto je zauzela nova kompozicija stakla i kamena. Zidovi su dobili novi talasasti oblik prekriven mozaikom od obojenog stakla i keramičkih diskova.  Na samom vrhu fasade nalazi se krov obojen neobičnim duginim bojama.

Ove dve zgrade su zapravo metafora planinskog i pomorskog duha Katalonije.

 

Sagrada Familija

Godine 1883. Gaudi menja arhitektu Franciska de Viljara i preuzima na sebe izgradnju nove crkve u Barseloni. Dok je radio na crkvi, Gaudi je postao izuzetno religiozan tako da je zapostavio sve druge poslove i u potpunosti se posvetio izgradnji.

Gaudi menja prvobitne planove i transformiše ih u sopstveni stil koji čini kombinacija gotskog stila i secesije (art nouveau). Izgradnja crkve Sagrada Familija tekla je veoma sporo s obzirom da je velikim delom zavisila od privatnih donacija. Ubrzo je usledio i Španski građanski rat koji prekida izgradnju. Nakon Gaudijeve smrti 1926. godine izgradnja je nastavljena, a 2010. godine završena je unutrašnjost crkve. Predviđeno je da bude u potpunosti završena 2026. godine, na stogodišnjicu Gaudijeve smrti.

Gaudijeva zamisao bila je da se Sagrada Familija sastoji od osamnaest kula koje bi predstavljale dvanaest Apostola, Devicu Mariju, četvoricu jevanđelista, a najviša Isusa Hrista.

Trebalo je da se sastoji iz tri fasade: fasada Rođenja, fasada Slave i fasada Strasti.

Tokom Gaudijevog života izgrađen je veliki deo fasade Rođenja koja je posvećena Isusovom rođenju. Fasada je ukrašena motivima koji predstavljaju elemente života kao i skulpturama koje obiluju simbolima prirode.

Fasada Strasti posvećena je Hristovoj patnji, a kule su dovršene 1976. godine po uzoru na Gaudijeve crteže i instrukcije. Njegova namera bila je da ova fasada izaziva strah kod posmatrača. Želeo je da „lomi“ lukove kako bi što slikovitije prikazao brutalnost Hristove žrtve.

Najveća i najupadljivija fasada biće fasada Slave čija je izgradnja počela 2002. godine. Posvećena je Hristovoj zemaljskoj slavi i predstavlja put ka Bogu. Kako je bio svestan da možda neće poživeti da dovrši ovu fasadu, Gaudi je napravio model koji je međutim uništen 1936. godine.

Zajedno sa ostalim Gaudijevim građevinama, Sagrada Familija nalazi se na listi svetske kulturne baštine.

Poslednji dani

Najveću slavu Gaudi je dostigao 1910. godine kada je dobio ponudu da sagradi hotel u Njujorku.

Međutim, 1911. godine se razboleo od bruceloze i ubeđen da će uskoro umreti, sastavlja testament. Do svoje smrti radio je samo na izgradnji crkve Sagrada Familija, a 1925. godine preselio se u studio koji se nalazio na gradilištu.

Kada je ostario nije mnogo vodio računa o sebi, izgledao je prilično nemarno, tako da ga u trenutku nesreće niko nije prepoznao. Ovu promenu je možda prouzrokovao splet nesrećnih događaja koji joj je prethodio. Godine 1912. preminula je njegova nećaka sa kojom je živeo. Samo par godina nakon toga, preminuo je i njegov verni saradnik Francesk Mestres. Ekonomska kriza koja je ubrzo usledila dovela je u pitanje izgradnju crkve Sagrada Familija, da bi ubrzo potom i njegov prijatelj doktor Toras preminuo. Ovi nemili događaji ga međutim nisu sprečili u nameri da podari život crkvi Sagrada Familija.  

Ipak, 7. juna 1926. godine pregazio ga je tramvaj, a taksisti su odbili da ga odvezu u bolnicu. Gotovo svi stanovnici Barselone su obukli crninu i zaputili se da odaju poslednju poštu slavnom arhitekti koga je retko ko imao prilike da upozna.

Antoni Gaudi sahranjen je na mestu kojem je posvetio 43 godine svog života – u Sagrada Familiji.