Gavrilo Princip

Krajem 19. veka bilo bi nezamislivo verovati da bi postupci jednog čoveka mogli pokrenuti niz događaja koji bi odjekivali kroz istoriju tokom narednih devet decenija. Ali ipak, trenutak u kom je Gavrilo Princip iskoračio pred automobil nadvojvode Franca Ferdinanda i njegove žene Sofije i ubio ih oboje, odredio je putanju kojom će čovečanstvo krenuti.

Princip je rođen u Obljaju, u Bosni, kao sin poštanskog radnika. Njegov otac, Petar, oženio se, kao već stariji čovek, meštankom Marijom koja je bila četrnaest godina mlađa od njega. Princip je rođen 25. jula 1894. godine, kao četvrto dete i drugi sin. Kada je kršten mesec dana kasnije, sveštenik je greškom zabeležio da je Gavrilov datum rođenja 25. jun 1894. godine, a ova omaška igraće značajnu ulogu na njegovom suđenju devetnaest godina kasnije.

Princip je napustio porodični dom sa 13 godina i otišao u Sarajevo da živi sa svojim bratom Jovom. Jovo ga je ohrabrivao da upiše vojnu školu, verujući da bi mu to omogućilo da se jednog dana zaposli kao oficir. Ali, porodični prijatelj ga je ubedio da umesto vojne upiše trgovačku školu. Nakon što je završio treću godinu odlučuje da se prebaci u klasičnu srednju školu u Tuzli u kojoj je završio četvrtu godinu i maturirao 1911. godine.

Međutim, događaji koji su prethodili završetku njegovog školovanja su na određeni način usmerili tokove svetske politike u 20. veku. Austrougarska je izvršila aneksiju Bosne 5. oktobra 1908. godine, što je izazvalo ogorčenost javnog mnjenja u Srbiji. Kao reakcija na aneksiju pojavljuju se dve tajne organizacije – Narodna Odbrana i Crna Ruka.

Mlada Bosna – ideologija i organizacija

Tokom 1911. godine, Principovi ideali su počeli da se razvijaju u smeru velikosrpskog nacionalizma, a 1912. godine se preselio u Beograd. U isto vreme, grupa studenata osniva novu organizaciju – Mlada Bosna, čiji su ideali bili upravljeni protiv Austrougarske. Istovremeno, Mlada Bosna se zalagala za jugoslovensku ideju, što je bila šira ideologija od one koju je prvobitno prihvatio Princip. On je postao najpoznatiji član ove organizacije, a uporedo je učestvovao i u radu Crne Ruke. Svoja politička uverenja je definisao izjavom koju je dao na svom suđenju – „Ja sam jugoslovenski nacionalista koji teži ujedinjenju svih Jugoslovena, i nije me briga kakva će biti država, dokle god je slobodna od Austrije.“

1912. godine primljen je u organizaciju Crna Ruka, gde je bio obučavan za teroristu. Upravo tokom ove obuke se ispoljila njegova želja za ujedinjenjem južnih Slovena u jednu federalnu državu, uz oslobođenje od austrougarske vlasti. Principu je bilo jasno da ovaj cilj može ostvariti samo eliminacijom nekog vladinog službenika ili člana Habzburške kraljevske porodice. Iako primljen u Crnu Ruku, Gavrilo Princip je iza sebe imao istoriju bolesti, zbog čega je smatran nesposobnim za akciju. Uprkos tome, zadobio je pažnju Majora Tankosića, lidera ove organizacije, koji ga je smatrao za jaku ličnost sa izraženim sposobnostima vođe.

Vanredno stanje i poseta prestolonaslednika Franca Ferdinanda

U proleće 1913. godine odnosi Austrougarske i Srbije bili su pred tačkom ključanja. Rat između dve sile bio je neizbežan. Srpska osvajanja okolnih teritorija pretila su Austrougarskoj. Po naredbi vojnog guvernera Bosne, proglašeno je vanredno stanje, raspušten je parlament, suspendovan je rad sudova i zabranjena je aktivnost srpskih udruženja u Bosni. Krajem maja 1913. godine, Londonskim mirom okončan je Prvi balkanski rat, a istovremeno je raslo nezadovoljstvo anti-srpskom politikom koja je bila na snazi u Bosni. Godine 1914. prestolonaslednik Franc Ferdinand i njegova supruga bili su pozvani da prisustvuju vojnim manevrima u Sarajevu.

Princip je u to vreme blisko sarađivao sa Crnom Rukom. Kada se saznalo da će Ferdinand doći u zvaničnu posetu Sarajevu, počela je priprema jednog od najvećih državnih udara u svetskoj istoriji. Uloga lidera u ovoj zaveri dodeljena je Gavrilu Principu, zahvaljujući preciznošću s oružjem, kao i pomenutim liderskim sposobnostima.

Sarajevski atentat

28. juna 1914. godine, Princip i njegov saučesnik Nedeljko  Čabrinović, uz još četvoricu članova Crne Ruke, čekali su dolazak prestolonaslednika. Prvi pokušaj atentata propao je kada je bomba koju je na Ferdinandov automobil bacio Čabrinović, odskočila i eksplodirala ispod drugog automobila u koloni, povredivši vojnog oficira. Prestolonaslednik i njegova supruga su nastavili svoj put nepovređeni. Kasnije tog dana, Ferdinand je zatražio da poseti povređenog oficira. Njegov vozač je nesvesno pratio istu putanju kojom se kolona kretala u dolasku. Ferdinandova supruga je insistirala da pođe sa njim, što će se kasnije, uz vozačevu grešku u proceni, ispostaviti kao kobna greška. Automobil u kome su se nalazili Ferdinand i njegova supruga Sofija, zaustavio se na nekoliko metara udaljenosti od Gavrila Principa. Princip je tada iskoračio pred automobil i ispalio dva metka. Jednim je ubio Sofiju, drugim je ubio Ferdinanda. Kasnije je tvrdio da je prvi metak bio namenjen Oskaru Poćoreku, vojnom guverneru, ali je metak slučajno pogodio Ferdinandovu suprugu. Mesec dana kasnije, 28. jula 1914. godine, Austrougarska je iskoristila ovaj atentat kao povod za objavljivanje rata Srbiji.

Principu je bilo jasno šta ga čeka, te je na licu mesta pokušao samoubistvo, koje je prisebni prolaznik sprečio tako što mu je izbio pištolj iz ruke. Nakon toga, Princip je uhapšen i zatvoren. Uz Principa, na licu mesta su uhapšeni i drugi zaverenici, ali tokom policijskog ispitivanja ni Princip ni Čabrinović nisu povredili zakon ćutanja. Princip je tokom saslušanja izjavio da nije siguran gde je ciljao i da li je pogodio žrtve, jer su ga prolaznici odmah nakon pucnjeva počeli udarati.

Tokom zatočeništva, Princip je ponovo pokušao samoubistvo, ovog puta koristeći cijanid, ali ponovo nije uspeo. Tokom suđenja, Princip je bio tih i povučen. Takođe je ostao veran Crnoj Ruci, pritom odbijajući da okrivi bilo koju organizaciju za atentat. Nije pokazivao bilo kakvo kajanje povodom atentata.

Princip je proglašen krivim, i u ovom trenutku je dan njegovog rođenja postao veoma značajan za ishod suđenja. Važeći zakon je onemogućavao izvršenje smrtne kazne na bilo kom zatvoreniku mlađem od dvadeset godina na dan izvršenja zločina. Njegov tačan datum rođenja nije mogao biti utvrđen, te je on osuđen na maksimalnih dvadeset godina robije. Zatvorsku kaznu izdržavao je u Austriji. Kao rezultat lošeg zdravstvenog stanja u kome se nalazio, amputirana mu je ruka. Tokom boravka u zatvoru, često je premeštan iz svoje samice u zatvorsku bolnicu, jer je bolovao od tuberkuloze, od čijih posledica je i umro, 28. aprila 1918. u zatvorskoj bolnici. Nije poznato mesto gde je sahranjen.

Dva ispaljena metka koje je Princip ispalio prouzrokovala su kovitlac koji je obuhvatio čitav dvadeseti vek. Prvi Svetski rat okončan je Versajskim mirom, čiji je kazneni karakter uperen ka Nemačkoj prouzrokovao procvat nacizma, što je dovelo do izbijanja Drugog Svetskog rata. Nakon Drugog Svetskog rata, došlo je do pojave Hladnog rata i blokovske podele, koja je trajala sve do pada komunizma kasnih osamdesetih i raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine.