Josif Staljin

Josif Staljin

Josif Staljin

Josif Staljin bio je vođa Sovjetskog Saveza više od dve decenije. Na vlast je došao nakon smrti Vladimira Lenjina uz pomoć Komunističke partije, čiji je bio glavni sekretar.

Staljin je ostao zapamćen po tome što je podsticao industrijalizaciju i kolektivizaciju (oblik ukidanja privatne imovine u komunizmu tj. prenos privatne imovine u vlasništvo države). To je odvelo milione ljudi u siromaštvo i glad, a neke čak i u logore. Staljinova Crvena armija pomogla je u borbi protiv Nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu.

Josif Staljin – Detinjstvo i mladost

Josif Staljin rođen je 18. decembra 1879. godine u malom selu Gori, u Gruziji, kao Josif Visarionovič Džugašvili. Josif je bio veoma krhko dete. Kao sedmogodišnjak dobio je male boginje koje su ostavile njegovo lice u ožiljcima, a levu ruku blago deformisanu. Druga deca loše su se ophodila prema njemu, što je podstaklo u njemu osećaj inferiornosti. Zbog toga, Josif je žudeo za poštovanjem i veličinom, i naučio da bude okrutan prema onima koji bi ga prevarili.

Josifova pobožna majka želela je da on postane sveštenik i 1888. godine upisala ga u crkvenu školu. Bio je odličan đak, pa mu je škola 1894. godine dodelila stipendiju i poslala ga na Teološki seminar u Tiflis. Tamo je 1895. godine došao u kontakt sa tajnom organizacijom koja je podržavala nezavisnost Gruzije (zemlje članice Sovjetskog Saveza). Članovi organizacije upoznali su ga sa pisanim delima Karla Marksa i Vladimira Lenjina. Josif se pridružio organizaciji 1898. godine.

1899. godine Josif je napustio školu. Razlozi nisu sasvim poznati, ali neki od izvora nagoveštavaju da je prekinuo obrazovanje jer nije mogao da plati školarinu, dok drugi govore o tome da je izbačen iz škole zbog svojih političkih stavova koji su bili protiv ruskog cara Nikolaja II. Josif je odlučio da ostane u Tiflisu i posveti se revolucionarnom pokretu. 1901. godine pridružuje se Socijal-demokratskoj radničkoj partiji. 1902. godine uhapšen je zbog organizovanja radničkog štrajka u Sibiru. To je bilo prvo od mnogih hapšenja koja će ga zadesiti tokom Ruske revolucije. Otprilike u ovo vreme Josif je stekao svoj nadimak „Staljin“, što znači „čelični čovek” na ruskom jeziku.

Staljin je briljirao u revolucijskim operacijama. Zakazivao je sastanke, organizovao i predvodio štrajkove i demonstracije. Zbog takvih radnji, careva tajna policija prognala ga je iz zemlje, ali je on nastavio svoj rad skrivajući se. Zarađivao je novac putem pljačkanja, kidnapovanja i iznuđivanja. Staljin je postao ozloglašen zbog sumnje da je bio povezan sa pljačkom banke u Tiflisu 1907. godine, koja je prouzrokovala nekoliko smrti i nestanak 250 000 rubalja.

Lider Komunističke partije

1922. godine, Josif Staljin je postavljen za generalnog sekretara novonastale Komunističke partije. Iako to nije bila značajna pozicija, dala je Staljinu kontrolu nad tim ko će biti primljen u partiju. Staljin je to iskoristio kako bi zaposlio svoje pristalice, pa je tako lukavstvom zadobio moć, jer je skoro svaki član glavne komande zahvaljujući Staljinu dobio svoju poziciju. Pre nego što je iko shvatio šta je Staljin uradio, on je već bio na čelu partije.

Nakon smrti Vladimira Lenjina 1924. godine, Staljin je namerio da preuzme kontrolu i nad Sovjetskim Savezom. U početku, mnoge ljude iz partije je smenio s vlasti i izgnao u Evropu i Ameriku, među kojima je bio i Lav Trocki, čovek koji je trebalo da zauzme Lenjinovo mesto. Paranoja se širila, a Staljin je sprovodio svoju strahovladu, hapsio ljude u sred noći i priređivao suđenja koja su više ličila na predstave. One za koje je smatrao da bi mu se mogli suprotstaviti optužio je za saveze sa kapitalistima i proglasio „neprijateljima naroda“, a zatim pogubio. „Čistke“ je zatim počeo da sprovodi i izvan partije, optužujući i lokalne zvaničnike za kontrarevolucionarne aktivnosti.

Između 1920. i 1930. godine Staljin je zaplenio imovinu seljaka i organizovao kolektivne farme, pošto je verovao da će ovim udruživanjem povećati proizvodnju hrane. Ovo je seljake, koji nisu želeli da rade za dobrobit države, vratilo na položaj slugu, koji su imali i pod monarhističkom upravom. Tokom ovog perioda, milioni ljudi umirali su ili pod prinudnim radom ili od gladi. Staljin je takođe pokrenuo i industrijalizaciju koja je u početku imala velikog uspeha, ali je na kraju državu koštala mnogobrojnih ljudskih života i izazvala nepopravljivu štetu okruženju. Na svaki otpor koji su ljudi pokušali da pruže, Staljin je davao brz i smrtonosan odgovor. Mnogi su proterani iz države, ubijeni ili poslati u jedan od logora „Gulaga”. (Gulag je skraćenica koja označava izraz „Glavna uprava za logore i kolonije popravnog rada“.)

Drugi svetski rat

Kako je rat počinjao u Evropi, Staljin je izveo naizgled maestralan potez potpisavši pakt sa Adolfom Hitlerom i Nacističkom Nemačkom. Staljin je bio ubeđen u Hitlerov integritet i ignorisao je upozorenja svojih vojnih komandanata da Nemačka mobiliše vojsku na istočnom frontu. Kada je Nacistički blickrig (izraz koji se koristi za brzi napad vojske, koji treba da iznenadi naprijatelja) udario juna 1941. godine, Sovjetska armija (poznata i kao Crvena armija) bila je potpuno nepripremljena i odmah pretrpela masivne gubitke. Staljin je toliko bio potrešen Hitlerovom izdajom da se nekoliko dana krio u svojoj kancelariji. Kada je odlučio da dela, nemačka vojska već je okupirala Ukrajinu i Belorusiju i bila pred kapijama Lenjingrada.

Kako bi stvari bile još gore, Staljinove „čistke” iz 20-ih i 30-ih godina, ostavile su Sovjetsku Vladu i Armiju skoro disfunkcionalnom. Ali, zbog herojskih učinaka Armije i ruskog naroda, Nemci su odvraćeni od Staljingrada 1943. godine. Do sledeće godine, Sovjetska armija oslobodila je nekoliko zemalja Istočne Evrope.

Staljin je bio sumnjičav prema Zapadu od nastanka Sovjetskog Saveza. Od kada je Sovjetski Savez ušao u rat, Staljin je od Saveznika zahtevao otvaranje još jednog fronta protiv Nemačke, ali britanski premijer Vinston Čerčil i američki predsednik Frenklin Ruzvelt bili su protiv toga. Kako se rat odvijao u korist Saveznika, Staljin se sastao sa Čerčilom i Ruzveltom kako bi diskutovali o posleratnim aranžmanima. Pošto je izvojevao pobedu u Staljingradu, bio je u dobroj pregovaračkoj poziciji. Ovog puta Saveznici su pristali na otvaranje još jednog fronta.

Međutim, kako je bio ubeđen da su Saveznici neprijateljski raspoloženi prema njemu i Sovjetskom Savezu, postao je opsednut mogućom invazijom sa Zapada. Između 1945. i 1948. godine ozvaničio je komunistički režim u nekoliko Evropskih zemalja i tako stvorio „tampon zonu” između Zapada i „Majke Rusije“. Zapad je to protumačio kao Staljinovu želju da Evropu stavi pod kontrolu Komunista, pa se zaista i okrenuo protiv njega i naterao ga da se odrekne svojih namera.

Smrt čeličnog čoveka

Iako je njegova popularnost zbog uspeha tokom Drugog svetskog rata bila velika, što je činilo i njegovo zadovoljstvo velikim, Staljinovo zdravlje počelo je naglo da se pogoršava početkom 50-ih godina. Nakon što je otkrio da je u planu atentat na njega, naredio je da se ponovo izvrši „čistka” Komunističke partije. Ali pre nego što se njegovo naređenje sprovelo u delo, Staljin je preminuo 5. marta 1953. godine. Iza sebe ostavio je smrt i strah, ali i novu svetsku silu – Rusiju.

Pretraga

_Edukacija_300x250px