Nikolo Paganini
Nikolo Paganini, italijanski violinista i kompozitor, bio je veliki virtuoz i ostavio je svoj trag u istoriji kao utemeljitelj moderne violinske tehnike. Njegove najpoznatije kompozicije su 24 Kaprisa za violinu bez pratnje, opus 1, koje su bile inspiracija mnogim istaknutim kompozitorima.
Životni put
Paganini je rođen 27. oktobra 1782. godine, u Đenovi u Italiji. Bio je jedno od šestoro dece Tereze i Antonija Paganinija. Do šeste godine mu je otac držao časove muzike, a kasnije su to preuzeli najbolji učitelji u Đenovi. Počeo je da nastupa u javnosti, a svoju prvu sonatu komponovao je 1790. godine.
Sa trinaest godina, Paganini odlazi u Parmu 1795. godine na dalje školovanje, ali ga nastavnici odbijaju govoreći da nemaju više čemu da ga nauče. S toga Paganini donosi odluku da trenira sam sebe, što je radio toliko rigorozno da je često svirao i po petnaest sati. Započeo je koncertne turneje 1797. godine, na kojima je više godina ređao uspeh za uspehom.
Od 1805. do 1808. godine, nastupao je kao solo violonista na dvoru Elize Baćioki, sestre Napoleona Bonaparte. Videvši sa kakvom strašću Nikolo svira, Eliza se zaljubila u njega, ali je ta ljubav ostala skrivena. Paganini 1809. godine napušta dvor i postaje honorarni solista, izvodeći svoju muziku na koncertima širom Italije.
Na turneji 1825. godine pridružila mu se pevačica Antonija Bjanki, koja mu je rodila sina Akila. Iako se nikad nisu venčali, Paganini je obožavao sina. Nakon rastanka sa Antonijom, vodio je sina svuda sa sobom i grčevito se borio za starateljstvo.
Početkom 1828. godine, Nikolo je u Beču započeo šestogodišnju turneju, a završio je u Parizu u septembru 1834. godine U tom periodu je obišao i mnoge gradove u Nemačkoj, Češkoj i Poljskoj. Nastupi u Beču, Parizu i Londonu bili su naširoko hvaljeni, dok mu je turneja po Engleskoj i Škotskoj 1832. godine donela bogatstvo.
„Đavolji violinista“
Paganinijeva izvedba nežnih odlomaka, bila je toliko lepa da bi se publika često rasplakala. Međutim, umeo je da svira tolikom žestinom i brzinom, da je jedan gledalac u Beču delimično poludeo i izjavio kako je video da nekim danima Paganiniju pomaže i sam Đavo.
Nakon što je utvrdio svoju slavu, Paganinijev život ispunjavalo je preplitanje uspeha sa ličnom neumerenošću. Zarađivao je velike svote novca, koje je besomučno trošio na kockanje i rasipao na sve strane. Jednom prilikom bio je čak primoran da založi svoju violinu. Kako bi ispunio jedan angažman, zatražio je da mu bogati francuski trgovac pozajmi violinu. Tada je na poklon dobio violinu, rad poznatog majstora Gvarnerija, koja je postala Paganinijevo blago i koju je zaveštao građanima Đenove.
Paganinijeva virtuoznost zasenjuje njegov kompozitorski rad. Većinu svoje muzike prilagodio je svojim mogućnostima izvođenja, koje je bilo toliko teško, da je vladalo mišljenje kako je Paganini prodao dušu Đavolu. Među njegovim kompozicijama nalaze se 24 Kaprisa za violinu bez pratnje, objavljena 1820. godine, koja se smataju jednim od najtežih kompozicija ikad napisanih za taj instrument. Takođe je napisao kompozicije, koje predstavljaju veliki izazov za muzičare, kao što su 12 sonata za violinu i gitaru, zatim 6 violinskih koncerata, kao i 6 kvarteta za violinu, violu, violončelo i gitaru.
Posle svog tridesetog rođendana Paganini je retko vežbao da svira. Ljudi koji su mu bili najbliži, divili su se njegovim neverovatnim tehnikama sviranja, pokušavajući da dokuče kako je uspeo da ih zadrži. U svojim izvedbama, Paganini je voleo da pravi razne smicalice, kao na primer da raštimuje jednu od žica, ili da većinu dela odsvira na jednoj žici jer je prethodno pokidao tri žice. Zadivljavao je publiku svojim tehnikama, kao što su hromatski prelazi, pizzicato (okidanje žice) kako levom, tako i desnom rukom, i skoro nemogućim potezima prstiju i gudala.
Nikolo Paganini je svoj poslednji koncert u životu održao 16. juna 1837. godine u Torinu. Nakon toga, sa sinom Akilom odlazi u Pariz, gde je neuspešno pokušao da otvori kazino 1838. godine, da bi se na kraju preselio u Nicu, gde je i umro 27. maja 1840. godine.
