Back to homepage

Oskar Vajld

Oskar Vajld

Oskar Vajld

Iako je objavio samo jedan roman, Oskar Vajld je svojom eksentričnošću neprestano šokirao javnost. Pamtićemo ga po romanu „Slika Dorijana Greja“ i drami „Važno je zvati se Ernest“.

Detinjstvo i mladost

Oskar Vajld rođen je 16. oktobra 1854. godine u Dablinu u Irskoj. Njegov otac, Vilijam Vajld bio je uvaženi hirurg, dok mu je majka bila revolucionarna pesnikinja od koje je sam Oskar nasledio talenat za pisanje. S obzirom da je bio dete intelektualaca, kroz dom Vajldovih prolazilo je mnoštvo umetnika i doktora. Deci je bilo dozvoljeno da prisustvuju večerama sa uvaženim intelektualcima, tako da je Oskar Vajld još kao dete razvio sposobnost pripovedanja slušajući veseli žamor oko sebe.

U detinjstvu je bio veoma posvećen knjizi. Još u osnovnoj školi pokazao je interesovanje za klasičnu književnost, zbog čega je osvajao mnoge nagrade i priznanja. Nakon završetka škole, 1871. godine, Oskar Vajld je dobio stipendiju Triniti Koledža u Dablinu. Nakon što je diplomirao, 1874. godine dobio je i stipendiju Magdalena Koledža u Oksfordu.

U Oksfordu Vajld upoznaje Džona Ruskina, eminentnog pisca i profesora koji ostavlja veliki trag kada je Vajldovo poimanje umetnosti u pitanju.

Godine 1878. Oskar Vajld objavljuje svoju prvu pesmu pod nazivom „Ravena“, za koju dobija prestižnu Njudigejt nagradu.

Uspon Oskara Vajlda

Rane 1880. godine kada je esteticizam harao Londonom, Vajld odlazi u London gde uspeva da se istakne svojom oštroumnošću i  ekscentričnošću. Sam esteticizam, koji kritikuje viktorijansko doba, uticao je na Oskara Vajlda toliko da se oblačio veoma ekstravagantno, obožavao je cveće, sebe je smatrao velikim estetom, a kroz život se vodio samo jednom mišlju: „Ili ću postati poznat, ili veoma ozloglašen.”

Godine 1881. pojavila se predstava pod nazivom „Strpljenje“, za koju se pretpostavljalo da je zasnovana na ličnosti Oskara Vajlda. Producent predstave pozvao je Vajlda da pođe sa njim u Ameriku kako bi održao nekoliko predavanja o predstavi. Na carini Oskar Vajld izgovara sada već čuvenu rečenicu: „Nemam ništa da prijavim osim svoje genijalnosti.“

Tokom devet meseci putovanja, Oskar Vajld uspeva da osvoji i Ameriku. Amerika biva oduševljena njegovom čudnovatom ličnošću. Tokom boravka u Americi, Oskar upoznaje uvažene pisce kao što su: Henri Longfelou, Oliver Vendel Holms i Valt Vitman.

Po završetku turneje u Americi, Vajld se vraća u London, gde se ističe kao jedan od glavnih zastupnika esteticizma.

1884. godine Vajld je oženio Konstans Lojd, ćerku uvaženog irskog advokata, sa kojom je imao dvoje dece.

Godinu dana nakon venčanja, Vajld postaje urednik časopisa pod nazivom „Svet Žene“, i time počinje sedmogodišnji period razjarene kreativnosti tokom kojeg je napisao gotovo sva svoja dela. Godine 1888. objavljuje zbirku priča za decu pod nazivom „Srećni princ i druge priče“, 1891. zbirku eseja „Namere“, i te iste godine objavljuje i svoj jedini roman „Slika Dorijana Greja“.

Iako se Vajldov roman danas smatra jednim od najznačajnijih klasika, kritičari su u to doba knjigu okarakterisali neverovatno nemoralnom. Vajld je pokušao da se odbrani u predgovoru romana rekavši da su „i greh i vrlina samo umetnikovo sredstvo za stvaranje umetnosti.“

Njegova prva drama pod nazivom „Lepeza gospođe Vindermer“ koja je bila premijerno izvedena 1892. godine, navela je Oskara Vajlda da se u potpunosti posveti dramaturgiji. U godinama koje su usledile nizale su se uspešne satirične komedije : „Žena bez značaja“ (1893.), „Idealni muž“ (1895.) i „Važno je zvati se Ernest“ (1895.)

Tajni život Oskara Vajlda

Tokom ovog neizmerno kreativnog perioda njegovog života, Vajld je započeo romansu sa Lordom Alfredom Daglasom, dvadesetjednogodišnjim sinom markiza od Kvinsberija. Sam Daglas je bio veoma kontroverzna ličnost, izražene ženske lepote. Veruje se da je Vajld bio začaran njime. Zajedno su putovali Evropom, iznajmljivali stanove izvan Londona kako bi se što češće viđali, a kada nisu imali prilike da budu zajedno neprestano su se dopisivali.

S obzirom da su tih godina njegove drame nizale uspehe, Oskar Vajld je bio izuzetno cenjen u Engleskoj. Međutim, kako je Vajld bio poprilično nesmotren u skrivanju svog tajnog života, 1895. godina donosi veliki pad njegove popularnosti.

Propast Oskara Vajlda

Glasine o Vajldovom tajnom životu su uveliko kružile Londonom, ali kako je on i dalje bio neizmerno interesantan javnosti, niko nije preterano mario za to. Međutim, baš kada je predstava „Važno je zvati se Ernest“ bila u jeku popularnosti, Daglasov otac, markiz od Kvinsberija optužuje Vajlda za sodomiju. Daglas navodi Vajlda da tuži njegovog oca, ubeđen da može da dobije slučaj. S obzirom da je po svoj prilici izgledalo kao da će da izgubi na sudu, Vajld je u međuvremenu odustao od tužbe. Međutim, po tadašnjem zakonu „nepristojne radnje“ koje uključuju dva muškarca su bile kažnjive, tako da je Vajld morao da se suoči sa zakonom.

Uprkos savetima prijatelja da pobegne u Francusku, Vajld odlučuje da ostane tu gde jeste.

Javnost nije štedela Oskara Vajlda. Na svakom koraku mogle su se videti karikature na kojima je obučen u žensku garderobu. Ubrzo je bio osuđen na dvogodišnju kaznu, dok je Lord Alfred Daglas prošao bez ikakve kazne.  

Nakon ovog incidenta, predstave Oskara Vajlda nisu se više prikazivale, knjige više niko nije želeo da prodaje, prijatelji su mu okrenuli leđa, a porodica je promenila prezime i preselila se u Švajcarsku. Tokom svog boravka u zatvoru, Vajld je napisao sada već čuveno pismo Daglasu, u kojem pokušava da opravda svoj način života. Pismo je kasnije objavljeno pod nazivom „De Profundis“.

Poslednji dani

Poslednje godine Oskar Vajld je proveo u Evropi. U međuvremenu se pomirio sa Daglasom, sa kojim je i živeo u Francuskoj. Prezren od javnosti koja ga je nekada kovala u zvezde, nikada više nije pokušao da piše. Vreme je provodio opijajući se i pokušavajući da izmami novac od nekadašnjih prijatelja. U svojoj 46. godini, 30. novembra 1900. godine, Oskar Vajld je preminuo od meningitisa.

Nakon njegove smrti, nekadašnji prijatelji i poznanici su spalili Vajldova pisma iz straha da bi skandal mogao da upropasti i njihovu reputaciju. Naučni krugovi su sve do 1960. godine potpuno ignorisali Vajldov rad, stavljajući akcenat na njegov skandalozni privatni život.

Danas dela Oskara Vajlda kritičari svrstavaju u jedna od najvećih remek-dela viktorijanskog doba.  

Pretraga

_Edukacija_300x250px