Virdžinija Vulf

Virdžinija Vulf je bila engleski romanopisac, kritičar i esejista, a smatra se jednim od najvećih pisaca 20. veka. Njeni romani ne opisuju događaje, već unutrašnjim monolozima likova izazivaju određeni lični utisak kod čitalaca.

Privatni život

Virdžinija Stiven je rođena 25. januara 1882. godine u Londonu. Bila je kćerka Leslija Stivena, najobrazovanijeg i najuglednijeg pisca i filozofa tog doba. Njena majka Džulija je preminula kada je Virdžiniji bilo svega 13 godina. Virdžinija nikada nije završila, niti upisala fakultet, a sve što je naučila, naučila je kod kuće, od oca i njegovih prijatelja koji su često boravili u njihovoj kući. Čitajući knjige iz očeve biblioteke, od „malih nogu“ je bila uvučena u svet književnosti.

Kada joj je otac umro, preselila se u Blumzberi, centralni deo Londona, gde je započela privatnu i poslovnu saradnju s poznatim umetnicima i piscima tog vremena, kao što su Rodžer Fraj, E. M. Forster i Leonard Vulf. Ova grupa velikana se nazivala Blumzberijska grupa, a zastupali su filozofske ideje o vrednosti ljubavi i lepote kao najvažnijih stvari u životu.

Virdžinija se 1912. godine udala za Leonarda Vulfa, briljantnog mladog pisca i kritičara poreklom iz Kembridža, čiji su književni, ekonomski i politički stavovi bili slični njenim. Imali su srećan i skladan život, koji su povremeno potresali Virdžinijini nervni slomovi. Zajedno su 1917. godine osnovali štampariju, koja je danas poznata kao „Hogart pres“.

Dela Virdžinije Vulf

Svoj prvi roman, “Putovanje“, objavila je 1915. godine. Iako se držala tradicionalne naracije, u ovom romanu se ipak mogu primetiti pokušaji naglašavanja različitih narativnih perspektiva, korišćenje monologa i toka svesti – tehnike kojom se zalazi u unutrašnji svet i misli likova. Nakon ovog romana, napisala je još nekoliko koji takođe nisu doživeli veliki uspeh.

Prvi uspešan roman, koji se smatra njenim remek-delom, bio je njen četvrti roman po redu, pod nazivom “Gospođa Dalovej“, objavljen 1925. godine. Ova opčinjavajuća priča je prepuna unutrašnjih monologa, a pokrenula je problematična pitanja mesta žene u svetu i mentalnih bolesti u vremenu posle Prvog svetskog rata u Engleskoj. Ovaj roman je ekranizovan 1997. godine.

Roman “Ka svetioniku” je još jedno Virdžinijino remek-delo, u kom je ponovo naglasila nadmoćnost unutrašnjeg sveta i života nad spoljašnjim. Ovi romani su joj omogućili da postane poznata i cenjena spisateljica, na koju su se mnogi ugledali. Neki od njenih dela su još i: “Džejkobova soba“, “Noć i dan“, “Talasi“, “Sopstvena soba” i “Tri gvineje“.

Poslednji dani života

Kao što je već rečeno, Virdžinija je povremeno doživljavala nervne slomove, patila od depresije i melanholije. Ostavivši suprugu oproštajno pismo, jednoga dana je odlučila da prekine svoje muke, a ujedno i Leonardu olakša život.

Dana 28. marta 1941. godine obukla je kaput, džepove napunila kamenjem i skočila u reku Uz, u Jorkširu. Vlasti su našle njeno telo tri nedelje kasnije. Njena popularnost je opala posle Drugog svetskog rata, ali se ponovo vratila na tron za vreme feminističkog pokreta sedamdesetih godina prošlog veka.