Aristotel

Aristotel je bio filozof Antičke Grčke čija su učenja, zajedno sa Sokratovim i Platonovim, postavila temelje filozofije zapadne civilizacije. Pohađao je Platonovu Akademiju u Atini i bio učitelj Aleksandra Velikog. Svoj život proveo je učeći, predavajući i pišući.

Aristotel – Mladost i obrazovanje

Aristotel je rođen oko 384. godine p.n.e. u malog gradu Stagiru, na severnoj obali Grčke. Njegov otac, Nikomah, radio je za makedonskog kralja Amintasa III. Iako je Nikomah umro kada je njegov sin bio mali, Aristotel je održavao vezu sa makedonskim kraljevstvom do kraja svog života. O njegovoj majci malo se zna, ali se pretpostavlja da je preminula kada je Aristotel bio mlad.

Nakon očeve smrti, brigu o dečaku preuzeo je njegov ujak. Kada je Aristotel napunio sedamnaest godina, ujak ga je poslao u Atinu kako bi stekao visoko obrazovanje. Atina se tada smatrala najvažnijim akademskim centrom. U Atini se upisao na Platonovu Akademiju, najbolju obrazovnu instituciju Grčke, i postao njegov učenik. Kada je Platon umro 347. godine p.n.e. Aristotel nije nasledio njegovo mesto direktora Akademije, jer se nije slagao sa nekim njegovim filozofskim studijama.

Nakon Platonove smrti Aristotelov prijatelj Hermijas, kralj Atarnije, pozvao ga je na svoj dvor. Tamo je proveo tri godine i upoznao Hermijasovu nećaku Pitiju, koju je potom oženio. Par je imao kćer Pitiju, nazvanu po majci.

Učenja

343. godine p.n.e. makedonski kralj Filip II zaposlio je Aristotela da podučava njegovog trinaestogodišnjeg sina, Aleksandra Velikog. Filip II i Aleksandar veoma su ga poštovali, pa je dobijao veliku novčanu nadoknadu za svoj rad na makedonskom dvoru.

335. godine p.n.e. Aristotel je otvorio svoju školu u Atini koju je nazvao Licej. Većinu svog vremena provodio je u Liceju predavajući, istraživajući i pišući. Pošto je voleo da se šeta oko škole dok drži predavanja, njegovi učenici, koji su bili primorani da ga prate, dobili su nadimak „peripateti”, što znači „ljudi koji šetaju“. Učenici Liceja izučavali su fiziku, matematiku, filozofiju, politiku i mnoge druge predmete. Jedan od predmeta za koji su se učenici najviše interesovali bila je istorija umetnosti. Učenici su takođe zapisivali svoje nalaze, pa se tako u školi nalazila velika zbirka spisa koji su, prema rečima istoričara, činili jednu od prvih velikih biblioteka.

Iste godine kada je Aristotel otvorio Licej, njegova supruga Pitija je umrla. Nedugo potom, stupio je u vezu sa Herpilijom, ženom koja je poticala iz mesta u kom je i on rođen. Prema nekim istoričarima, ona je bila Aristotelova robinja, koju mu je poklonio makedonski kralj. Pretpostavlja se da ju je oslobodio, a potom oženio. Imali su sina kome su dali ime po Aristotelovom ocu Nikomahu. Svom sinu posvetio je filozofsko delo „Nikomahova etika”.

Kada je Aleksandar veliki iznenada umro 323. godine p.n.e. nova makedonska vlada optužila je Aristotela za bezbožnost. Kako bi izbegao suđenje, pobegao je iz Atine na ostrvo Eubeja, na kom je proveo ostatak svog života.

Najznačajnija Aristotelova dela

Aristotel je napisao oko 200 dela od kojih su većina beleške i manuskripti. Njegov opus sastoji se od dijaloga, naučnih opservacija i sistematičnih radova. Njegovi učenici čuvali su ove spise sve dok ih nisu uzeli Rimljani. Od 200 dela, do danas je opstalo samo 31. Većinja negovih radova nastala je u vreme kada je boravio u Liceju.

Njegova najvažnija dela uključuju „Kategorije”, „O tumačenju”, „Analitika prva” i „Analitika druga”. U njima diskutuje o sistemu racionalizovanja i razvijanju argumenata.

Aristotel je takođe napisao mnoge radove o umetnosti, kao što je „Retorika“ i o astronomiji – „O nebu“. Zatim je napisao rad „O duši” u kom je sa diskusija o astronomiji prešao na diskusije o psihologiji čoveka. Njegovo pisanje o tome kako ljudi vide svet oko sebe postavilo je temelje moderne psihologije.

Smrt i zaostavština

322. godine p.n.e, samo godinu dana nakon što je pobegao od makedonskih vlasti, Aristotel se teško razboleo i umro. U veku koji je usledio nakon njegove smrti, ljudi su prestali da čitaju Aristotelova dela, ali su ona potom ponovo ušla u upotrebu vek kasnije. U narednih sedam vekova ona su postala osnova filozofije. Svoj uticaj širila su tokom antičkih vremena pa sve do renesanse. Aristotelov doprinos zapadnoj kulturi može se porediti jedino sa doprinosima njegovog učitelja Platona i Platonovog učitelja Sokrata.