Rečenica je skup reči (ili samo jedna reč) koji ima određeno značenje i da njom najčešće saopštavamo svoje misli, osećanja i obaveštenja. Po sastavu rečenice dele na proste i složene rečenice, a po značenju na obaveštajne, upitne, uzvične, zapovedne i željne.

Prosta rečenica može biti proširena prosta rečenica i neproširena prosta rečenica, pri čemu prosta neproširena rečenica ima samo subjekat i predikat, dok prosta proširena osim ova dva člana ima i neki dodatak – objekat, prilošku odredbu, atribut ili apoziciju. Složena rečenica je rečenica sastavljena od dve ili više prostih rečenica.

Predikatska rečenica je rečenica obrazovana pomoću glagola u ličnom glagolskom obliku u službi predikata.

Predikatskom rečenicom označava se neka radnja, zbivanje, proces, stanje i sl. U nedostatku boljeg termina koji bi obuhvatio sva ova značenja, u lingvistici se kao tehnički termin upotrebljava termin situacija. Zato se može reći da je predikatska rečenica jezička jedinica koja je formirana pomoću predikata i koja označava neku situaciju.

Predikatske rečenice zavisno od toga da li mogu da stoje samostalno ili ne, dele na:

• nezavisne i
• zavisne predikatske rečenice.

---

Nezavisne predikaske rečenice

Nezavisne predikatske rečenice su one rečenice koje mogu da stoje samostalno, odnosno da same iskazuju neku poruku.

Na primer:
Ići ću u grad.

Nezavisne predikatske rečenice predstavljaju poseban sistem u sintaksičkom sistemu i dele se na:

Obaveštajne – Milan uči.
Upitne – Uči li Milan?
Zapovedne – Milane, uči.
Željne – Neka Milan uči.
Uzvične – Uči Petre!

Nezavisne rečenice ostvaruju naporedni (nezavisni) odnos kada obrazuju skup od dve ili više prostih rečenica u složenu rečenicu.

Vrsta naporednog (nezavisnog) odnosa obeležava se upotrebom naporednih (koordinativnih) parataksičkih veznika: I, A, PA, TE, ALI, ILI , NI, NITI, NO, DOK, VEĆ.

U govoru se naporedni odnosi obeležavaju intonacijom ili pauzama, a u pisanju zarezom.

Osnovne vrste naporednih odnosa jesu:

Sastavni odnos

• Milan sedi, prelistava novine i razmišlja o utakmici.
• Nisam o tome razmišljao, niti ću to uraditi.
• Dođi i uzmi knjigu.

Rastavni odnos

• Ili kupi alat, ili ostavi zanat.

Suprotan odnos

• Stalno ga zovem, a on odugovlači.

Zaključni odnos

• Dobro sam se pripremio, prema tome položiću prijemni ispit.

Isključni odnos

• Svi su se prijavili, samo je Milan izostao.

---

Zavisne predikatske rečenice

Zavisne predikatske rečenice su one rečenice koje ne mogu da stoje samostalno, već su deo druge predikatske rečenice ili sintagme. One ne ostvaruju funkciju u rečenici već imaju funkciju sekundarnog člana, a najčešće imaju funkciju atributa, objekta ili priloške odredbe.

Na primer:
Kad padne mrak, ići ću u grad.

Zavisne rečenice su poseban sistem u sintaksičkom sistemu i podeljene su u vrste sa određenim značenjem, konstituentskim funkcijama i obeležjima.

Poseban deo zavisnih rečenica su zavisnisni veznici i rečce, upitno-odnosne zamenice, prilozi i glagolski oblici. Reči i izrazi koji imaju funkciju pokazatelja tipa zavisne rečenice najznačajnija su obeležja ovih rečenica i nazivaju se subordinatori.

Zavisne rečenice se dele na:

Odnosne

• Matematika je glavni predmet koji Milan redovno uči.

Mesne 

• Soba u potkrovlju je mesto gde Milan uči.

Vremenske 

• Svi se zabavljamo igricama dok Milan uči.

Zavisno-upitne 

• Nismo bili sigurni da li Milan uči.

Uzročne

• Nismo došli jer Milan uči.

Uslovne

• Odložićemo dolazak ako Milan uči.

Dopusne

• Svi su se okupili premda/iako Milan uči.

Namerne

• Bili su tihi kako bi Milan učio.

Poredbene

• To se očekivalo koliko je Milan učio.

Posledične

• Tako je redovno učio da smo svi verovali u uspeh.

* Neke zavisne rečenice mogu biti naporedne kostituentske jedinice:
Milan kaže da Ivan ide u grad. (izrična, objekat.)
Bio je to čovek koji kupuje kuću i nudi veliki novac. (Odnosna, atribut.)