Dušan Vasiljev

Mladost Dušana Vasiljeva

Dušan Vasiljev bio je srpski pesnik, romanopisac, dramaturg i jedan od najznačajnijih srpskih ekspresionista. Vasiljev je rođen 19. jula 1900. godine u Velikoj Kikindi, koja je tada pripadala Austrougarskoj.

Skromno je živeo sa svojom majkom Rakilom, ocem Kostom, sestrama Aleksandrom i Jelenom i bratom Spasojem. Majka mu je umrla 1904. godine, a otac se ponovo oženio. Dušan je dobio još petoro braće i sestara, od kojih je troje preminulo ubrzo nakon rođenja.

Dušan je pohađao osnovnu školu u Kikindi, a srednju u Temišvaru gde se njegova porodica preselila 1911. godine. Kada je izbio Prvi svetski rat, otac mu je poslat na front, pa je Dušan morao da brine o braći i sestrama. U isto vreme je pohađao školu i radio kao pisar, a 1917. godine i sam otišao u vojsku. Posle godinu dana, mobilisan je i poslat na front na reci Pjavi, u Italiji. Kući se vratio izmožden i sa simptomima malarije i bronhitisa. Po povratku u Temišvar, počinje da radi za srpsku vojsku kao pisar i tumač, a potom i kao delovođa.

Osniva književni krug “Kolo mladih Srba” i list “Sloga”. Kada je srpska vojska napustila Temišvar, Dušan se preselio u Beograd i tamo se upisao na Filozofski Fakultet Univerziteta u Beogradu. Tamo je počeo da uređuje raznovrsne književne listove, uključujući i listove “Sloga” i “Dan”. Pošto je morao da napusti studije, Dušan završava pedagoški kurs i 1920. godine seli se u Rumuniju, u Čenej, kako bi tamo radio kao učitelj. Iste godine ženi se Miljkom Maletić.

Ponovo ga pozivaju u vojsku 1921. godine, u Kratovo, ali ga ubrzo šalju kući zbog lošeg zdravstvenog stanja. Svoje vreme u Čaneju proveo je čitajući i pišući, ali se njegovo stanje pogoršavalo. Odlazi u Zagreb na lečenje, ali mu tamo savetuju da se vrati. Dušan Vasiljev umire 27. marta 1924. godine.

Poezija

Mračan i paradoksalan pogled Dušana Vasiljeva na svet i njegov poseban stav prema položaju ljudi, podstaknuti su mnogim događajima iz njegovog života. Tragično iskustvo Prvog svetskog rata i njegove posledice; Kikinda i Temišvar, gradovi u kojima je odrastao i školovao se; njegovo poreklo; veoma su uticali na Dušanovo stvaralaštvo.

Prvi svetski rat naveo je mnoge umetnike tog doba da ekstrmizuju svoje stavove. Apokaliptične i dramatične vizije, poricanje stvarnosti, gubitak vere u ljudski rod, u čovekovu istorijsku odgovornost, skepticizam prema znanju, prema razvoju industrije i tehnologije, prema modernom obliku društva, potraga za novim svetovima i novim vrednostima, ambivalentno i složeno određivali su novonastalu situaciju.

Kao pesnik, Vasiljev se istakao pesmom “Čovek peva posle rata” koja je objavljena u listu “Misao” 1920. godine. Ovo delo izrazilo je stanje duha mladih ljudi koji, vraćajući se iz rata, svoju stravičnu viziju evropske ratne katastrofe suočavaju sa besmislom prozaične građanske svakodnevice u kojoj je trebalo nastaviti živeti.

Za života, Dušan Vasiljev nije uspeo da objavi nijednu knjigu poezije. Napisao je oko tri stotine pesama, dvadeset romana i četiri predstave. Veliki deo njegovog opusa može se naći u Narodnoj biblioteci u Beogradu.

Čovek Peva Posle Rata

Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubevi bakalin grli,
i kako mi s glave, raznosi krov, ─
i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─
ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!