Ksenija Atanasijević
Ksenija Atanasijević je bila prva žena filozof, prevodilac i profesor na Beogradskom univerzitetu, gde je doktorirala. Bila je prva žena doktor nauka u našoj zemlji, jedna od naših vodećih mislilaca i objavila je 400 naučnih studija, ali je njen rad sve vreme osporavan.
Prevodila je dela Aristotela (Organon), Platona (Parmenid), Spinoze (Etika), Adlera (Individualna psihologija). Smatra se za prvu feministkinju. Hapsio je Gestapo, a posle rata i OZNA.
Detinjstvo i mladost Ksenije Atanasijević
Ksenija Atanasijević je rođena 5. februara 1894. godine u Beogradu kao dete uglednog lekara i upravnika Opšte bolnice, Svetozara Atanasijevića. Ksenijina majka, Jelena, potomak ugledne svešteničke porodice, umrla je odmah posle porođaja. Dvanaest godina kasnije preminuo joj je i otac, pa je brigu o devojčici preuzela njena maćeha.
Najbolji drug joj je bio Rastko Petrović i njegova sestra Nadežda. Bila je marljiva gimnazijalka, a potom studentkinja filozofije kod profesora Branislava Petronijevića, koji je važio za „strah i trepet”. U pismu prijateljici se jada da su njegova predavanja „fiziološki neizdrživa” , da studenti padaju u nesvest i da se Petronijević trudi da ismeje, ponizi i sa fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira. Taj isti Petronijević Kseniju otkriva kao najtalentovaniju na fakultetu i neformalno je proglašava svojom naslednicom.
Međutim, njeni prvi uspesi na fakultetu su propraćeni zlobom ljudi, koji nikada nisu trpeli niti podržavali izuzetnost. Kao prašinu, „vetar” je počeo da raznosi priče o njenoj ljubavnoj vezi sa Petronijevićem. Pošto je diplomirala, za doktorski rad ona uzima delo Đordana Bruna i traga za retkim knjigama o njemu po čitavoj Evropi. Sa dvadeset i osam godina je branila svoju doktorsku tezu „Brunovo učenje o najmanjem“, 16. januara 1922. godine.
Bio je prepun amfiteatar tog dana kada je prvi put u istoriji kandidat bila žena. Možda zato da bi sam raskrinkao tračeve o svojoj sentimentalnosti prema Kseniji, Petronijević u jednom času Kseniju Atanasijević, iako na filozofskom ispitu, vodi kroz područje više matematike. Ona neočekivano dokazuje da je sasvim spremna da objasni i matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna, a zapanjeni Petronijević i Milanković gledaju jedan drugog zapanjeni. S namerom da istaknu kako je Ksenija „pametna kao muškarac”, Petronijević i Milanković su postavili pitanje: „Kolega, da li je sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?” Takve šale su učvrstile njenu rešenost da se bori za ravnopravnost žena.
Velika većina profesora bila je protiv da Ksenija postane docent. Iako je postojalo zvanično obrazloženje za ovo, istina je bila jasna – problem je u polu. Čekajući bolje sutra, Ksenija ne gubi vreme. Piše, drži filozofska predavanja i puni sale, predaje u gimnaziji… A onda joj se zaslužena sreća najzad osmehnula, kada je izabrana za docenta Filozofskog fakulteta. Dogodilo se to na razočaranje većine, ali na radost nekih velikana, poput Jovana Cvijića i Mike Alasa. Etnolog Tihomir Đorđević pozdravio ju je rečima: „Čestitam vam gospođice, ušli ste u pakao.” Ovih reči se Ksenija Atanasijević posle često sećala.
“Progon”
Napadi su počeli odmah. Dr Nikola Popović (jedan od potpisnika referata koji je preporučuje za docenta!) redovno je na svojim časovima otvoreno, pred studentima, napadao mladu koleginicu. Kseniji je bila uteha to što ga studenti nisu slušali: „Oni su uvek bili na mojoj strani, oni su uvek bili vrlo pažljivi prema meni, oni su me poštovali. Moja predavanja studentima i moj rad na filozofiji, koja je oduvek bila moj život, bili su moja uteha.”
Tada zvanično počinje njen „progon”, kojem je, da li zbog ljubavne osvete ili potrebe da otkloni svaku sumnju o njihovoj vezi, „kumovao” niko drugi do dr Petronijević. Ksenijin izbor je poništen, optužena je za plagijat, jer je, pisalo je, u jednom članku citirala izvesnog autora, a nije navela njegovo ime i naziv dela. Kasnije, kada je ponovo podnela dokumenta, zamereno joj je da se nedovoljno učtivo javlja pojedinim profesorima i da drugim autorima piše polemičke tekstove protiv kolega. Izmučena borbom protiv vetrenjača, 1936. godine napušta univerzitetsku karijeru, u trenutku kada Enciklopedija Britanika uvršćuje njen rad na spisak relevantne literature za proučavanje ličnosti i dela Đordana Bruna. Umorna od ove borbe govorila je: „Na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više“.
Kada je počeo Drugi svetski rat, Ksenija ponovo drži filozofska predavanja, ali prihvata i poziv prosvetne vlasti. Radi u Ministarstvu prosvete, potom u Univerzitetskoj, pa u Narodnoj biblioteci. Međutim, borbenost i nagon za pravdom sve vreme joj ne daju mira. Pre rata staje u odbranu Jevreja, odbija da potpiše „Apel srpskom narodu” beogradskih intelektualaca, zbog čega je Gestapo hapsi. Lisice joj, posle rata, stavlja i OZNA. Njen bivši kolega, profesor Dušan Nedeljković, sada je dekan Filozofskog fakulteta i predsednik Komisije za ratne zločine, koji za Kseniju traži smrtnu kaznu.
Iz zatvora je, ipak, puštaju „samo” uz kaznu gubitka građanskih časti, a sve njene knjige stavljaju se na listu zabranjenih. Bilo je to novo poglavlje u njenom životu, ali ni tada ne gubi volju da piše, prevodi, predaje. U poznim godinama udala se za udovca dr Milana Markovića, poznatog rendgenologa.
Ksenija je 28. septembra 1981. godine umrla od moždanog udara i sahranjena na Novom groblju u Beogradu. Grobnica je posle nekoliko godina prekopana, jer jedna od naših najvećih intelektualaca nije imala potomke.
Radovi
Dvanaest godina ratovanja sa kolegama bile su i dvanaest vrlo plodonosnih godina: Ksenija Atanasijević je na Univerzitetu predavala klasičnu, srednjovekovnu i noviju filozofiju i etiku. Održala je bezbroj predavanja na Kolarčevom narodnom univezitetu, na radiju, u feminističkim organizacijama, držala je predavanja širom jugoslovenske države, u Parizu, Atini, Sofiji… Njena bibliografija već tada broji više od 250 radova iz filozofije, etike, estetike, iz antičke književnosti. Napisala je nekoliko knjiga i više desetina studija.
Njeni najznačajniji radovi, osim doktorske disertacije, jesu Brunovo učenje o najmanjem, Heraklitova filozofija, Filozofeme sofista, Sokrat, Šopenhauerova formula pesimizma, Demokrit kao etičar, Sofisti Prodik i Hipija, Seneka, Imanuel Kant, Prve filozofske hipoteze Jonaca, Fridrih Niče, Empedokle iz Agrigenta, Pitagorejsko učenje o seljenju duša, Eleaćanin Parmenid tvorac učenja o biću, Stara grčka atomistika, Epikur, Racionalizam i misticizam, Od Frojda Platonu, Smerovi mislilaštva Artura Šopenhauera, Blez Paskal čovek i mislilac… Svoje originalno filozofsko učenje izložila je u Filozofskim fragmentima. Prevela je s latinskog kapitalno delo Baruha d’Espinoze Etika, prevodila je i sa grčkog, a sa nemačkog je prevela Adlerovu Individualnu psihologiju (1937), drugi tom Hauzerove Socijalne istorije umetnosti i književnosti (1962)…
Njeni tekstovi objavljivani su, uz laskave kritike, na nemačkom, francuskom, holandskom, češkom, bugarskom.
