Madam Pompadur

Rođena kao Žana Antoaneta Poason 29. decembra 1721. godine u Parizu, madam Pompadur je bila veoma uticajna ljubavnica francuskog kralja Luja XV, i značajan zaštitnik književnosti i umetnosti.

Rani život Madam Pompadur

Kada se rodila, roditelji su joj bili nadomak sticanja bogatstva i ugleda u društvu. Međutim, njen otac je morao da pobegne iz zemlje 1725. godine posle skandala na crnom tržištu u koji je bio umešan. Brigu o njegovoj supruzi i dvoje male dece je preuzeo njegov bogati kolega Le Norman de Turnehem. Žana i njen brat su bili veoma inteligentni, ali ona ga je ipak u toj sferi nadmašila. Odgajali su je s namerom da postane žena bogataša, pa je u skladu s tim, puno vremena posvećivala proučavanju umetnosti i književnosti kako bi bila što obrazovanija.

U vreme kada je gospođica Poason postala zrela za udaju, već je bila sposobna da se sama održi u bilo kom društvu i sklopila je prijateljstva s mnogim istaknutim ličnostima toga doba, uključujući i francuskog filozofa Voltera. Njen staratelj Turnehem joj je ugovorio brak sa svojim nećakom Šarl Gijomom Detjolom, uglednim mladićem od koga se mnogo očekivalo. Ubrzo nakon sklapanja braka, par je dobio kćerku Aleksandrinu. Gospođa Detjol je postala ponos i dika pariškog društva, pa je zapala za oko čak i kralju Luju XV. Kada je 1744. godine kraljeva tadašnja ljubavnica iznenada umrla, na njeno mesto je došla madam Detjol, kojoj je kralj prethodno obezbedio razvod braka.

Na dvoru

Madam Detjol je postala poznata kao madam Pompadur kada joj je kralj kupio rezidenciju Pompadur. Prema istoričarima devetnaestog veka, madam Pompadur je imala ogroman uticaj i nadmoć nad kraljem. Međutim, iako sposoban i inteligentan, Luj XV je bio stidljiv i zatvoren, pa je imao poteškoća u razgovoru s ljudima koje nije dobro poznavao. Zbog toga je madam Pompadur imala ulogu njegove privatne sekretarice, ali iako je ona izdavala naređenja, kralj je ipak bio taj koji je donosio odluke.

Svoju vladavinu u Versaju je započela skromno. Bila je smeštena u nekoliko soba na poslednjem spratu dvorca, i potčinila se onima koji su imali značajan status, a prva među njima bila je kraljeva supruga Marija. Marija nikada nije bila pogodna žena za zgodnog i obrazovanog kralja. Bila je osam godina starija od njega, a najviše je bila posvećena brizi o svom ocu, rađanju dece i religiji. Nakon što je rodila naslednika trona, kralju je jasno stavila do znanja da više ne želi da bude intimna s njim. I tako se kralj okrenuo svojim ljubavnicama.

Posle pet romantičnih godina u potkrovlju, madam Pomapdur se preselila u kraljevske odaje. Kralj je tada počeo da dovodi nove ljubavnice, ali madam Pompadur se održavala na čvršćoj i boljoj poziciji nego ranije, primajući razne počasti i privilegije.

Saradnja s kraljem na polju umetnosti i politike

Madam Pompadur i Luj XV su sarađivali prvenstveno na polju umetnosti i na polju politike. Razvoj umetnosti im je odlično išao. Na njen predlog, kralj je njenog brata postavio na mesto rukovodioca gradnje kraljevskih zgrada. Brat, sestra i Luj XV su, radeći u savršenoj harmoniji, izgradili Vojnu školu, trg Luja XV u Parizu, veći deo palate u Kompjenju, palatu u Versaju, novo krilo palate u Fontenblou, kao i mnogo paviljona i letnjikovaca. Kralj i madam Pompadur su bili zaštitnici svih vrsta dekorativne umetnosti, a podržavali su i divili se radu slikara, vajara, stolara i zanatlija.

Dvadeset godina moći madam Pompadur obeleženo je uticajem na stvaranje istančanog ukusa među Francuzima. Takođe je bila zaštitnik pisaca i imala je želju da se književnom napretku posveti isto onoliko koliko se posvećivala umetnosti. Međutim, kralj nije bio zainteresovan za književnost, a čak je i omalovažavao neke pisce tog doba, pa tako madam Pompadur nije dobila ni dozvolu ni mogućnosti da svoju želju u potpunosti sprovede u delo.

Što se tiče politike, madam Pompadur se na početku nije mnogo posvećivala ovom polju. Kasnije je, međutim, poželela da se umeša i u tu sferu kraljevog života, ali pokazalo se da u političkim poslovima nije bila vešta. Naime, podržavala je vojvodu Šuasela u njegovim nastojanjima da sklopi ugovor s bivšim neprijateljem Austrijom kako bi porazili Nemačku. Taj pokušaj se Francuskoj obio o glavu jer je došlo do izbijanja Sedmogodišnjeg rata, u kojem su Nemci potukli Francuze i Austrijance. Narod je krivio madam Pompadur za sve neuspehe i poraze u tom ratu, što je prouzrokovalo njeno melanholično stanje.

Smrt i priznanja

Ubrzo nakon rata, 15. aprila 1764. godine, madam Pompadur umire, najverovatnije od raka pluća, u svojim odajama u Versaju.

Madam Pompadur se smatra jednom od tri najmoćnije žene 18. veka, zajedno s ruskom caricom Katarinom Velikom i austrijskom kraljicom Marijom Terezijom. Borila se za jedinstven i uspešan ambijent u Francuskoj, a oni koji je nisu voleli krivili su je za poraz države u Sedmogodišnjem ratu i ekonomsku krizu koja je nakon toga usledila. Međutim, zahvaljujući njenom britkom umu, različitim sferama interesovanja i snalažljivosti, njen ugled se s godinama popravio.

Jedan britanski pešadijski puk je postao poznat kao „Pompaduri“ zato što su nosili različite nijanse ljubaičaste boje koja je bila njena omiljena. Po njoj je takođe nazvano i cveće, jedan tip frizure, kao i brod u britanskoj seriji Doktor Hu.