Mihajlo Pupin

Srbin koji je povezao svet – Mihajlo Pupin

Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1858. godine u Idvoru u Banatu. Sam sebi je dao nadimak “Idvorski” po rodnom mestu. Njegovi roditelji, Konstantin i Olimpijada, iako nepismeni zemljoradnici, upućivali su ga od ranog detinjstva da ide u svet i bavi se naukom. Majka mu je govorila da je znanje svetlost koja osvetljava kroz život i da ne sme ostati slep kod očiju.

Odrastao je sa četiri brata i pet sestara. Svoje osnovno obrazovanje je stekao u idvorskoj školi, a zatim nastavlja svoje školovanje u Pančevačkoj gimnaziji, gde je imao sreće da ima dobre nastavnike iz prirodnih nauka. Na početku školovanja nije bio najbolji đak, ali se ubrzo popravio, pa je njegov učitelj rekao da se “desilo čudo”.

Tokom letnjih igara na pašnjacima, gde je sa dečacima čuvao goveda, vežbali su dozivanje kroz zemlju i orijentaciju prema zvezdama, što će mu tokom životnih otkrića postati osnova za telefoniju na velikim udaljenostima.

Nastavnik Kos, koji je prepoznao Pupinov potencijal i darovitost, omogućio mu je da, nakon gimnazije, ode na studije u Prag 1872. godine. U Pragu ostaje veoma kratko i nakon iznenadne smrti njegovog oca, odlučuje da otputuje u Ameriku. Prodao je svoje knjige i odelo kako bi kupio brodsku kartu. Krajem marta 1874. godine stigao je u Ameriku, a s obzirom na to da nije znao engleski jezik, prva godina u Americi bila mu je veoma teška.

Život u Americi

Prvih dana u Njujorku je gladovao i nije imao nikakav posao. Prvo zaposlenje je našao u Filadelfiji, gde je čuvao stoku, jer je za to imao iskustva iz Idvora. Od tog posla je uspeo da uštedeti nekoliko dolara, a kada je došla zima ubacivao je ugalj u podrume. Odlazio je često u Kuperovu biblioteku, gde se grejao i učio engleski. Sledeće godine pomogao mu je jedan prijatelj, Nemac, koji mu je pronašao posao. Počeo je da radi kao pomoćni ložač parnih kotlova, a boravio je u hotelskoj sobi prijateljevog oca.

Visoko obrazovanje

Uporedo sa poslom koji je radio, upisao se u Kuperovu večernju školu. Najviše se interesovao za elektricitet, a od literature privlačile su ga biografije uspešnih ljudi. U Kuperovoj školi se istakao kao dobar matematičar i crtač mašina. Zainteresovao se za Kolumbija univerzitet, ali je za prijemni ispit trebalo položiti latinski i grčki, koje do tada nije učio u školi. Ipak, odlučio je da pokuša, pa se naredne dve godine pripremao za prijemni ispit. Prijemni je položio sa odličnim uspehom i 1879. godine postao akademski građanin.

Prvu godinu na Kolumbija univerzitetu je završio sa odličnim uspehom, što mu je donelo dve nagrade od po 100 dolara. Pored studiranja bavio se poljskim poslovima, rvanjem, davanjem dopunskih časova i time obezbeđivao novac za sopstvene životne troškove. Završetkom redovnih studija dobija univerzitetsku stipendiju od 500 dolara godišnje, sa kojom odlazi u Evropu 1883. godine. Narednih šest godina proveo je proučavajući fiziku i elektrotehniku na Kembridžu. Još tokom prve godine studija, Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji.

Karijera

Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929. godine). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena.

Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. godine. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno stujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Kada je Rendgen objavio svoj pronalazak X-zraka 1895. godine, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo je razvio i brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekata koji se snima i fotografske ploče umeće fluorescentni ekran čime se skraćuje vreme ekspozicije – sa oko jednog časa, na samo nekoliko sekundi. Metod rendgenskog snimanja je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Za svoj sveobuhvatni rad dobio je mnoge nagrade i priznanja.

“Pupinova teorija”

Njegov najznačajniji pronalazak je poznat pod imenom “Pupinova teorija” iz 1896. godine, kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovala se pojavom šuma.

Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. Zahvaljujući njemu mi danas komuniciramo na daljinu. Još u januaru 1915. godine Njujork tajms je preneo Pupinovu izjavu: „Bežični telefoni će se koristiti za razgovore na vrlo velikim rastojanjima u razumno bliskoj budućnosti”.

Patenti Mihajla Pupina sa njegovim asistentom i budućim nobelovcem Edvinom Hauardom Armstrongom iz 1915. postavili su temelje za emitovanje radio talasa pomoću elektronskih predajnika, što je predstavljalo osnovu za početak razvoja svih vidova savremene bežične komunikacije. Sedam patenata obelodanjenih te godine inicirali su novo doba u kojem su radio talasi značajno doprineli ubrzanom razvoju savremene tehničke civilizacije XX veka, kao i informatičke u XXI veku.

Patentirao je ukupno 34 pronalaska, a induktivni kalemovi su u njegovu čast nazvani “Pupinovi kalemovi”. Ovaj patent mu je doneo veliku slavu i bogatstvo. Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901. godine, kao i kompanija Simens i Halske u Nemačkoj. Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Miloš Crnjanski opisao je Mihajla Pupina kao „moćnog gospodara električnih izuma”, a kolege su ga smatrale ocem idealizma u američkoj nauci.

Pupinovi kalemovi

Unapređivao je nauku ne samo svojim patentima, već se i energično zalagao da stvori perfektne uslove za najbolji naučni rad svojih učenika i kolega. Bio je osnivač ili predsednik svih značajnih naučnih institucija prve polovine XX veka u Americi.

Pupin je bio jedan od dvanaestorice ljudi koji su 23. aprila 1915. prisustvovali prvom sastanku Nacionalnog komiteta za aeronautiku (tada NACA, kasnije NASA). Osim što je učestvovao u njenom osnivanju, Srbin je bio i prvi predsednik njenog pododbora za vazduhoplovne komunikacije.

„Nauka nas može dovesti do visine bogova sa Olimpa, ali ako zanemarimo duhovni razvoj nestaćemo u ratu, mržnji i ekonomskim krizama” – Mihajlo Pupin

Institut elektronskih i elektrotehničkih inženjera svrstao ga je na peto mesto svetske rang liste najboljih profesora elektrotehnike svih vremena. Njegovi đaci su kasnije bili čuveni naučnici, pronalazači, a neki od njih su dobitnici Nobelove nagrade: Miliken, Langmuir, Rabi i Armstrong.

Pupin je bio i uspešan pisac. Pupinova knjiga „Sa pašnjaka do naučenjaka” objavljena je septembra 1923, a naredne godine Mihajlo je postao prvi Srbin koji je dobio Pulicerovu nagradu. On nije pisao kakve su ga muke pratile tokom borbe za interese svog naroda, ali je u autobiografiji, koju je čitala cela planeta, imao za cilj da Amerikancima predstavi srpski nаrod i srpsku mаjku. Mihajlo Pupin je to i sam istakao u pismu idvorskom parohu: „Amerikаncimа, Nemcimа i Frаncuzimа mnogo se dopаdа opis moje srpske mаjke i srpskih običаjа. To mi je nаročito milo jer sаm moju аutobiogrаfiju zаto pisаo da u njoj predstаvim svetu srpski nаrod i srpsku mаjku. Izvаnrednа populаrnost te аutobiogrаfije dokаzuje dа mi je željа potpuno ispunjenа. Neki odlomci iz nje ušli su u аmerikаnske udžbenike“.

Nikada nije zaboravio i nije se odrekao starog zavičaja i pomagao je i Idvor i Srbiju i Jugoslaviju na sve moguće načine. Pupin je bio oženjen Amerikankom Sarom Katarinom Dzekson iz Njujorka. Imao je sa njom ćerku Varvaru, udatu Smit. Umro je 12. marta 1935. u Njujorku i sahranjen na groblju Vudlaun u Bronksu.

Mihajlo Pupin samo je jedan u nizu velikana koji su verovali da nauka i religija mogu da idu „ruku pod ruku”. O svojoj religioznosti često je govorio, naglašavajući da zna da Bog postoji. Govorio je: „ Ne, ja ne verujem da postoji Bog. No ja znam da On postoji. I to mi je jedino znanje što ima neku vrednost od sveg mog znanja”. U pismu koje je poslao majci napisao je: „Svakim korakom napred u svom naučnom istraživanju sve sam bliži onome što si me u detinjstvu učila – Bogu“.

• U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje – Medalja Mihajla Pupina koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike.
• U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin.
• Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom.
• Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom.
• Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime.
• Na Univerzitetu Kolumbija 1927. godine sagrađena je zgrada odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine.

Anegdota

Jednom prilikom Pupin je na poklon dobio dva ždrepca od prijatelja koji je imao ergelu. Obučavao ih je sa velikim umećem i zadovoljstvom, tako da su osvajali mnogo nagrada. Pupinov drug iz studentskih dana, iznenađen što jedan profesor nastupa na izložbi konja, prokomentarisao je: „Ako vi ovako obučavate i studente, kao što ste obučili konje, onda ste najveći profesor u Americi.“ Pupin mu je na to odgovorio da bi to bilo tačno samo da ne mora da radi istovremeno sa dvesta, već samo sa dva studenta.