Back to homepage

Nikola Pašić

Nikola Pašić

Nikola Pašić

Život i rad Nikole Pašića

Nikola Pašić, rođen 19. decembra 1845. godine u siromašnoj porodici u Zaječaru, bio je značajna ličnost političke scene Srbije tokom prve dve decenije 20. veka. Kada je 1878. godine postao član Narodne skupštine, svoj položaj je iskoristio da, tri godine kasnije, oformi radikalnu stranku. Zbog planiranja atentata na kralja Milana, 1883. godine osuđen je na smrt pa je pobegao u Austriju i tamo ostao u izgnanstvu sve do 1889. godine.

Kada se vratio u Srbiju, njegova politička karijera je bila puna događaja: godine 1892. osnovao je prvo ministarstvo, a 1899. je bio uhapšen zbog svađe s tadašnjim kraljem Aleksandrom Obrenovićem. Četiri godine kasnije je povratio svoju moć kada je dinastija Obrenovića svrgnuta s vlasti, a umesto nje na presto došao kralj Petar I, iz dinastije Karađorđević. Tako je Nikola Pašić od 1903. do 1918. godine vršio dužnost premijera.

Godine pre početka Prvog svetskog rata obeležene su konstantnim neslaganjem Pašića i srpske vojske koja je prilično bučno insistirala na proširenju teritorije i jačanju Srbije u odnosu na ostale zemlje iz regiona, što bi zahtevalo odlučnu, ali agresivnu spoljnu politiku. Uprkos prvobitnim neslaganjima, Pašić je na kraju ipak podržao ove zahteve i započeo balkanske ratove iz 1912. i 1913. godine. Nakon ovih ratova, teritorija Srbije se udvostručila.

Nekoliko tajnih društava, predvođenih Crnom rukom, podržavalo je tendencije vojske za još većim proširenjem. Vođa Crne ruke, Dragutin Dimitrijević, radio je za srpsku obaveštajnu službu, pa je tako imao direktnu vezu s Pašićem. Stoga, kada je 28. juna 1914. godine Gavrilo Princip, predstavnik Crne ruke, izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika, nadvojvodu Franca Ferdinanda, Pašić je bio osumnjičen za saučesništvo u tom činu.

I dan danas postoje neslaganja oko toga da li je Pašić zaista imao udela u ovom ubistvu, ali većina stručnjaka smatra da nije. Postoje dokazi da je, kada je čuo za planiranje atentata, naredio da zaverenici budu uhapšeni. Bilo kako bilo, do hapšenja ipak nije došlo.

Austrougarska, koja je već neko vreme bila nezadovoljna dešavanjima u Srbiji, videla je atentat na Franca Ferdinanda kao odličnu priliku da napadne srpsku vladu i da preduzme kaznene mere. Tri nedelje nakon atentata, Austrougarska je postavila Srbiji ultimatum, za koji je britanski ministar spoljnih poslova Ser Edvard Grej rekao da nikada nije video da jedna nezavisna država drugoj upućuje dokument takve težine. Austrougarska je Srbiji dala rok od dva dana za odgovor na ultimatum, a Pašić je odgovor sastavio majstorski.

Iako je shvatio da je rat neizbežan i tražio uverenje od Rusije da će ispuniti svoje obećanje i pomoći slovenskom narodu, Pašić je poslao odgovor kojim je prihvatao praktično sve zahteve Austrougarske, osim jednog ili dva manja uslova. Bez obzira na to, Austrougarska nije htela da popusti, pa je tako Pašić uspeo u svom naumu da za početak rata okrivi tu zemlju, a ne srpsku vladu.

Iako su se od prvog austrougarskog napada srpski vojnici herojski odbranili, drugi napad, u jesen 1915. godine oterao je srpsku vladu i vojsku preko albanskih planina na Krf. Kada se našao na Krfu, princ Aleksandar, koji je do tada bio relativno popustljiv, počeo je više da upravlja i utiče na srpsku politiku razilazeći se s Pašićem jer je imao viziju o ujedinjenju slovenskih naroda, kojoj se premijer suprotstavljao.

U julu 1917. godine Pašić je potpisao Krfsku deklaraciju putem koje se složio s ujedinjenjem Srba, Hrvata i Slovenaca, ali je i dalje želeo da Srbija ostane nezavisna, pripajajući sebi teritorije koje su pripadale poraženom Austrougarskom carstvu. Međutim, s padom austrougarske vlade 1918. godine, Aleksandar je imao glavnu ulogu u odlučivanju o srpskoj državi nakon rata. Tokom novembra vodio je pregovore koji su 1. decembra 1918. godine doveli do stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenca (koja će u oktobru 1929. biti preimenovana u Jugoslaviju).

Nikola Pašić je tada ostao bez svoje nekadašnje moći, ali je ipak nastupio na mirovnoj konferenciji u Parizu, na kojoj su učestvovale zemlje pobednice iz Prvog svetskog rata i kao srpski predstavnik svojoj zemlji obezbedio znatna teritorijalna proširenja.

Za premijera je ponovo postavljen 1921. godine, kao i 1924. godine i na tom položaju je ostao sve do smrti 10. decembra 1926. godine.

Privatni život

Nikola Pašić je bio oženjen Đurđinom Duković, ćerkom bogatog srpskog trgovca žitom koji je živeo u Trstu. Venčali su se u ruskoj crkvi u Firenci da bi izbegli okupljanje brojnih srpskih kolonija iz Trsta. Imali su skladan brak i troje dece – sina Radomira (Radeta) i ćerke Daru i Pavu.

Sin Rade ga je razuzdanim ponašanjem i boemskim životom konstantno sramotio, ali je imao svoja dva sina koja su bila prilično uspešna i kojima je Nikola Pašić mogao da se ponosi – Vladislav je bio arhitekta, a Nikola II, koji je završio pravo na Oksfordu, u Torontu je osnovao Srpsku narodnu akademiju.

Za Pašića su često govorili da se oženio zbog novca, a kada je umro, Arčibald Rajs, Nemac poreklom a Srbin u duši, napisao je: „Vidite, sin prostih i siromašnih seljaka ostavio je jedno od najvećih bogatstava državi… reći ćete da mu je žena donela velik miraz. Ali šta je taj miraz u poređenju s onim što je ostavio kada je umro? Mrvica i ništa više.“
Jedan od glavnih trgova u Beogradu naziva se Trg Nikole Pašića, a na njemu se nalazi njegova bronzna statua visoka više od 4 metra.

Anegdote o Nikoli Pašiću

Pašićeva uzrečica „Može da bidne, ne mora da znači“ i danas se može čuti kao svojevrsna interpretacija Ajnštajnovih teorija o relativitetu, primenjenih na obične i svakodnevne stvari. Pored toga, brojne anegdote o njemu i dalje žive u narodu, a neke od njih su i ove:

Politika

Novinari su često pitali Nikolu Pašića šta je za njega politika. Jednom im je rekao: „To ti je kada treba neka slamka da se digne, a ono zapne cela Narodna skupština kao da je neki balvan. A kada ima, ovaj, neki balvan da se digne, onda, znaš, ostanemo Laza Paču i ja da svršimo posao…“

Novine

Dolazeći jednom prilikom u zgradu Vlade, Pašića presreću novinari i pitaju: „Gospodine predsedniče, šta ima novo?“
Dobijaju ovakav odgovor: „Ne znam, ovaj, još nisam čitao današnje novine.“

Čitalac

Sekretar Srpske socijaldemokratske partije i urednik Radničkih novina, Dimitrije Tucović, bio je jednom prilikom predstavljen Pašiću.

„A, Vi ste taj Tucović!? Čitam ja Vas, imate oštro pero i britku pamet!“
„Gospodine predsedniče, nisam znao da čitate opozicionu štampu!“
„Svaki pravi predsednik vlade mora da čita opozicionu štampu, jer ono što njegovi pišu unapred zna!“

Teorija o premijeru

Pašićevi odnosi s kraljem Aleksandrom bili su promenljivi, pa je razvio teoriju da „premijer mora poštovati krunu i nastojati da bude korektan“, a u isto vreme „ne sme biti previše na odstojanju, a ni previše blizak“, poredeći to s kaminom: „Ako si suviše blizu, ne valja, izgorećeš. Ako si predaleko, ne valja, smrznućeš se.“

Bakšiš

Nikola Pašić je, po svedočenju njegovih savremenika, vodio jednostavan porodični život. Bio je umeren u svemu i štedljiv. Pošto nije imao običaj da ostavlja bakšiš u kafani, konobar je jednom napomenuo: „Gospodine Pašiću, Vaš sin Rade uvek ostavlja bakšiš.“

Na to je Pašić fenomenalno izjavio: „Lako je njemu kad mu je otac Nikola Pašić.“

Pretraga

_Edukacija_300x250px