Back to homepage

Pisanje tuđih reči

Srpski jezik, kao i mnogi drugih jezici, ima reči koje su kroz istoriju preuzimane iz jezika drugih naroda i vremenom prilagođene našem jeziku. Upravo su takve reči koje danas ne osećamo kao pozajmljnice – puška, čarapa, košulja, sat, sapun, kralj i mnoge druge.

Međutim, postoje i reči koje spadaju u drugu vrstu pozajmljenica ili tuđica, a koje i danas osećamo kao reči stranog porekla. Takve reči se u našem jeziku koriste kada za njih nema zamene, prilikom pisanja stručnih, naučnih radova, u oblastima tehnike i slično.

Pravila prilikom pisanja pozajmljenica

Među pravilima srpskog jezika nalaze se i pravila za pisanje pozajmljenica ili tuđica, odnosno reči koje nisu izvorno srpskog porekla.

1. Pisanje reči iz klasičnih jezika (grčkog i latinskog)

Prilikom pisanja reči koje potiču iz klasičnih jezika – grčkog i latinskog – a koje su se odomaćile u našem jeziku i u naučnoj terminologiji i prilagodile dugu srpskog jezika, primenjuje se jedno pravilo – ove reči se pišu onako kako se izgovaraju.

Na primer: astronomija, istrument, subjekat, hemija, gimnazija, hirurgija; Ciceron, Olimp, Homer, Aristotel, Vavilon, Cezar itd.

2. Pisanje reči iz živih jezika

Prilikom pisanja reči iz jezika koji su živi i koji se koriste u drugim država, primenjuju se drugačija pravila.

a) Zajedničke imenice i pridevi pišu se onako kako se izgovaraju u jeziku iz kojeg su preuzete, ali prilagođeno našem pismu i glasovnom sistemu.

Na primer: gulaš, ambalaža, intervju, korner, ofsajd, duet, bas, bife, šofer, kompjuter itd.
* spiker i tvist u našem jeziku ne mogu se izgovoriti kao u engleskom

b) Tuđa vlastita imena pišu se različito:

  • izvorno – onako kako se pišu u jeziku iz kojeg potiču ukoliko se na srpskom pišu latinicom.
    Na primer: Ernest Hemingway (Ernest Hemingvej), Boccaccio (Bokačo), Shakespeare (Šekspir), Chicago (Čikago), New York (Njujork), München (Minhen), Zürich (Cirih);
    * u ovom slučaju se u zagradi piše kako se ime izgovara, i to samo ako se spominje prvi put u tekstu;
  • onako kako se izgovaraju (fonetski) ako se na srpskom pišu ćirilicom; u tom slučaju se, kada se ime prvi put spomene u tekstu, u zagradi napiše izvorno;
  • fonetski, bez obzira na naše pismo, kada su reči iz slovenskih jezika koji se služe ćirilicom (ruski, bugarski, makedonski, itd);
    Na primer: Jesenjin, Nikolaj Gogolj, Lav Tolstoj, Janevski, Gligorov itd.

c) Imena stranih gradova, zemalja i druga geografska imena pišu se fonetski i ćirilicom i latinicom ako su već dugo prilagođena duhu srpskog jezika.

Na primer: Njujork, Beč, Venecija, Mađarska, Rim, Solun itd.

Pretraga

_Edukacija_300x250px