Back to homepage

Sergej Aleksandrovič Jesenjin

Sergej Aleksandrovič Jesenjin

Sergej Aleksandrovič Jesenjin

Sergej Aleksandrovič Jesenjin je bio jedan od napopularnijih i najpoznatijih ruskih lirskih pesnika 20. veka. Rođen je u seljačkoj porodici 3. oktobra 1895. godine u mestu Konstantinovo.

Život i rad Jesenjina

Pesme je počeo da piše kada mu je bilo tek devet godina. Kao dete sa nesvakidašnjim talentom za književnost, 1912. godine seli se u Moskvu, gde sam sebe izdržava radeći kao korektor u jednoj izdavačkoj kući. Na tom radnom mestu upoznaje Anu Izrjadnovu kojom se sledeće godine ženi i s kojom će kasnije dobiti sina Jurija. Iste godine upisuje Moskovski gradski univerzitet, ali studije prekida već posle godinu i po dana.

Pripadajući krugu pesnika koji su se ugledali na Ivana Surikova, ruskog pesnika 19. veka, Jesenjinova rana poezija se prvenstveno zasnivala na ruskom folkloru. U Sankt Peterburg odlazi 1915. godine, gde upoznaje pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodeckija, Nikolaja Kljujeva i Andreja Belija. Upravo se u tom gradu Sergej Jesenjin probio i postao poštovan književnik. Aleksandar Blok se pogotovu trudio da u najboljem svetlu promoviše Jesenjinovu ranu pesničku karijeru. Sam Jesenjin je jednom prilikom izjavio da je Beli bio taj koji ga je naučio značenju pesničke forme, a Blok i Kljujev oni koji su ga naučili lirskom izrazu.

Jesenjin je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom “Radunica” 1916.godine. Ova zbirka prepuna dirljivih pesama o ljubavi i običnom životu napravila je od Jesenjina omiljenog pesnika savremenog sveta.

Nakon što se razveo od Ane, godine 1917. godine ženi se po drugi put i to ruskom glumicom Zinaidom Rajh, koja će kasnije postati žena režisera Vsevoloda Mejerholda. S njom je imao dvoje dece, kćerku Tatjanu i sina Konstantina, koji se proslavio kao fudbalski statističar.

Oktobarsku revoluciju 1917. godine Jesenjin je posmatrao kao društveni i duhovni prevrat koji će dovesti do milenijuma seljaka, opisanog u njegovoj sledećoj knjizi pesama, “Druga zemlja“, objavljenoj 1918. godine. Njegovo pozitivno, utopijsko viđenje Druge zemlje zasnovano je na zastupanju prirode u ratu protiv podlog sveta gvožđa, kamena i čelika, ili drugim rečima, protiv industrijalizacije.

U septembru 1918. godine osnovao je svoju izdavačku kuću, pod nazivom “Društvo umetnika s rečima“. Naredne godine se udružuje s grupom ruskih pesnika koji su se nazivali imažinisti, a veoma brzo postaje i njihov predvodnik. Takođe je postao i česti posetilac moskovskih kafana, u kojima je izvanredno recitovao, ali i preterano pio. U tom periodu je objavio nekoliko zbirki pesama, kao što su “Trerjadnica” i “Pesme kavgadžije“, a 1921. godine napisao je i poemu “Pugačov“, veličajući pobunu seljaka protiv vladavine Katarine II u 18. veku.

U jesen 1921. godine Jesenjin upoznaje američku plesačicu Isidoru Dankan, ženu koja je bila 18 godina starija od njega i koja je znala samo nekoliko ruskih reči. On, s druge strane, nije govorio nijedan strani jezik, a ipak su se venčali 2. maja 1922. godine.

Jesenjin je sa svojom ženom išao na njene turneje po Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama i na početku se činilo da ljubav između njih cveta. Međutim, nije bilo tako jer se Jesenjinova zavisnost od alkohola izmicala kontroli. U pijanim stanjima je često imao izlive besa, uništavajući hotelske sobe i praveći scene na javnim mestima. Ovakvo ponašanje nije moglo da promakne međunarodnim medijima, koji su propratili skoro svaki skandal mladog pesnika.

To je stavilo tačku na njihovu ljubav i Jesenjin se već u maju 1923. godine vratio u Moskvu. Tamo je gotovo odmah počeo vezu s glumicom Avgustom Miklaševskom, kojoj je posvetio nekoliko pesama iz ciklusa “Ljubav huligana“. Kružile su i glasine da se njome oženio u opštini iako se zvanično nije razveo od Isidore, ali to nikada nije potvrđeno. Iste godine je s pesnikinjom Nadeždom Volpin dobio sina, Aleksandra Jesenjina Volpina, koji je takođe postao ugledan pesnik.

Neko vreme je pisao kafansku poeziju u ciničnom i šepurećem stilu koji se jasno ogleda u zbirkama “Ispovest huligana” i “Moskva kafanska“. Njegovi stihovi nisu uspeli da prikriju omalovažavanje samog sebe koje ga je savladavalo, pa je nastavio da traži utehu u piću, pa čak i u kokainu.

Osećajući se krivim što nije uspeo da ispuni ulogu pesnika koji će prosvetliti narod, pokušao je da se prikloni vladajućem pesničkom trendu. Tako je u pesmi “Napuštena i bleda mesečina” čak hvalio i uzdizao kamen i čelik kao tajnu nadolazeće moći Rusije. Međutim, u pesmi “Surovi oktobar me je obmanuo“, otvoreno je naglasio svoje otuđenje od boljševičke Rusije. Njegovo poslednje veliko delo, pesma “Crni čovek“, predstavlja nemilosrdnu kritiku sopstvenih neuspeha.

Jesenjin se po treći put oženio 18. septembra 1925. godine, i to Sofijom Andrejevnom Tolstoj, unukom Lava Nikolajeviča Tolstoja, ali ni taj brak nije dugo potrajao. Te godine je Jesenjin doživeo nervni slom, pa je neko vreme proveo u bolnici, a ubrzo potom se obesio u jednom peterburškom hotelu. Na dan smrti, 28. decembra 1925. godine, napisao je oproštajnu poruku koja se sastojala od nekoliko stihova ispisanih njegovom krvlju:

DO VIĐENJA, DRUŽE

Do viđenja, druže, do viđenja.
Čuvaju te, mili, moje grudi.
Rastanak je znak predodređenja,
Susret nam se u daljini nudi.

Do viđenja, bez stiska, bez glasa,
I ne tuguj spuštene povije.
Nije novo mrijet prije svoga časa,
Al’ ni živjet, bogme, nije najnovije.

Sergej Jesenjin je imao istinski dar za pisanje. Bio je veoma plodan, ali neujednačen pesnik, a njegovi dirljivi, kratki stihovi su puni upečatljive mašte. Njegova popularnost, primetna još za njegova života, živi i dan danas, a ovo su neke od njegovih najlepših pesama:

PISMO MAJCI

Jesi l’ živa, ti, starice draga?
Živ sam i ja. I pozdrav ti šaljem!
Nek večernja ona svetlost blaga
Dom tvoj kupa neviđenim sjajem.

Javljaju mi da si zabrinuta,
Da te za mnom tuga stegla ljuto,
I da često izlaziš do puta
S iznošenim starinskim kaputom.

Da ti stalno, u sutonu mekom,
Ista slika punu stravom tamu:
U kafanskoj tuči kao neko
Zario mi ispod srca kamu.

Nemoj više biti brižna lica!
Samo tlapnjom strašno mučiš sebe.
Nisam tako teška pijanica,
Da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, nežan sam i sada,
Živim samo jedno sanjajući,
Da se opet iz ovoga jada
Što pre vratim našoj trošnoj kući.

Vratiću se kad nam bašta granje
U proleće belo isprepleta.
Ali nemoj opet u svitanje
Da me budiš ko pre osam leta.

O, ne budin odsanjani žamor,
Ne oživljuj što je htela duša –
Odveć rani gubitak i zamor
U životu moradoh da kušam.

I ne uči da se molim. Neću!
Minulo mi prošli dani skriše.
Samo ti mi, majko, nosiš sreću,
Kao ti mi ne sja niko više.

Zato nemoj biti zabrinuta,
I ne tuguj za mnom tako ljuto.
Ne izlazi prečesto do puta
S iznošenim, starinskim kaputom.

ŽIVOT VAM JE

Život vam je – varka s toplom čamom.
Zato će nas uvek opčiniti s nova.
Jer nam svojom grubom rukom samo
Piše kobno sudbonosna slova.

I ja uvek kad zažmurim sada
Kažem: „Samo srce da oseti draž,
Život vara no i on nekada
Radostima ukrašava laž.

Lice svoje pred nebom obnaži
Pa, dok čitaš sudbu s noćnog neba,
Ti se smiri, smrti, i ne traži
Tu istinu koja ti ne treba“.

Dobro je u snegu tih cremuša
Da se misli da je život lug.
Nek’ obmane koja laka duša,
Neka izda i neverni drug.

Nek’ me maze nežnom rečju milom,
Nek’ je ko nož oštar jezik zao –
Ja sam davno spreman na sve živo,
Ja sam na sve, već grub, navikao.

Hladi dušu nebo polutavno,
Bez topline oganj zvezda plamti.
Voljeni mi ostaviše davno,
I najbliži više me ne pamti.

Ali ipak, progonjen i gažen,
Sa osmehom što ga zora dala,
Ja ne zemlji voljenoj, sav blažen,
Tom životu za sve kažem hvala.

RUKE DRAGE

Ruke drage-labudova par-
U sred zlata moje kose rone.
Ne, ljubavni nikad neće žar,
U pjesmama čovjeku da klone.

Nekad davno ja to pjevah već,
I ponovo sad pjevam o tome,
Jer nježnošću zadojena riječ
U najdubljem diše biću mome.

Ako dušu sprži strast do dna,
Srce će ti zlatni biti kamen.
Teheranska neće luna ta,
Pjesmi mojoj da udahne plamen.

Ne znam kako da kroz život prođem,
Da me skrha nježnost mile Šage.
Ili star da svoju dušu glođem,
Jer mi pjesma više nema snage.

Sve na svjetu svog se drži pravca.
Nečem sluh je, nečem pogled sklon.
Kad je loša pjesma Persijanca,
Znači nije iz Sirasa on.

A za moje pjesme, neprestano,
Govorite svjetu čudnu stvar:
Čudesne bi bile, al me rano
Upropasti labudova par.

Pretraga

_Edukacija_300x250px