Matematičke veštine zavise od motivacije, ne od inteligencije

Povezane objave

• “Hearthstone” se od sada može igrati i na telefonima 28/04
• Koliko često restartujete uređaje? 05/11
• Jezive stvari koje vaš smartfon zna o vama 01/08

Deo naših matematičkih veština je urođen, ali zato mnogo veći deo nije urođen. Da biste rešavali matematičke probleme nije odlučujuće to da li ste nasledili matematičke veštine. To je stvar učenja i motivacije.

Postalo je isuviše lako reći: Ja ne mogu da radim matematiku. Ne ide mi. Iako je uspeh u rešavanju matematičkih problema jednim delom povezan sa prirodnom, urođenom inteligencijom osobe, nova studija ukazuje na to da su za razvoj matematičkih veština tokom školovanja, motivacija i radne navike mnogo važnije od inteligencije.

Naučnik Ku Murajama i njegove kolege sa Univerziteta u Kaliforniji, pratili su razvoj matematičkih veština kod 3.500 đaka u državnim školama u Bavarskoj. Napredak učenika je praćen od njihovog petog do desetog razreda, a nakon svake školske godine đaci su radili odgovarajući test. Đaci su tom prilikom radili test iz matematike, test inteligencije i ispitivan je njihov stav prema matematici.

Psiholozi su posebno bili zainteresovani da utvrde u kojoj meri adolescenti veruju da su dostignuća u oblasti matematike u njihovoj kontroli, i da li ih matematika uopšte zanima. Naučnici su želeli da utvrde i kakvim radnim strategijama učenici pribegavaju, na primer, da li pokušavaju da povežu sadržaje koje uče sa onim što već znaju ili se samo trude da zapamte korake koji vode rešavanju uobičajenih problema.

Na iznenađenje istraživača, ispostavilo se da inteligencija nije pokazatelj koliko će uspešno učenik usvojiti novo gradivo i nove veštine. Iako su đaci sa većom inteligencijom imali bolje rezultate na početku istraživanja, količina usvojenog znanja tokom narednih godina nije zavisila od njihove inteligencije i pameti. Murajama kaže da inteligencija određuje samo početne rezultate, dok napredovanje u matematičkim dostignućima ne zavisi od toga.

Nakon sprovedenog istraživanja, učenici sa boljim rezultatima su bili oni koji su se vodili idejom da, kada je matematika u pitanju, trud daje bolje rezultate. Isto tako, dobro su se pokazali i oni koji su bili zainteresovani za materiju jer je to u velikoj meri uticalo na krajnji rezultat, čak i u slučajevima kada su učenici na početku imali loše rezultate. Za razliku od njih, svi oni đaci koji su bili motivisani samo ocenama, nisu napredovali u odnosu na svoj prosek. Kada su u pitanju radne strategije, svi oni koji su se trudili da pronađu vezu između sadržaja koje su učili, obično su brže napredovali od đaka koji su primenjivali površne tehnike učenja.

Ovakva zapažanja nisu ni previše iznenađujuća. Sasvim je logično da motivisani đaci ostvaruju bolje rezultate, kao i oni koji se više trude. Rezultati ovog istraživanja samo nam daju uverljivu potvrdu da akademski uspeh nije uslovljen čistim kognitivnim sposobnostima studenta. Onaj ko je vredan i želi da se bavi matematikom, brže može postići bolje rezultate od onoga ko je pametniji, ali mu nedostaje motivacija.

Ovo saznanje je ohrabrujuće i za učenike i za škole. Murajama napominje da nije potpuno jasno kako bi generalizovani rezultati istraživanja iz nemačkih škola bili primenljivi u drugim zemljama, odnosno sredinama. Međutim, ovi rezultati dovoljno su ga zagolicali da istraži različite nastavne stilove, koje bi nastavnici i roditelji mogli da koriste kako bi podstakli decu na učenje. Iako su neke osobine naše inteligencije uslovljene genetikom, zbog čega ih je teško promeniti, motivacija se ne stiče rođenjem, već se u velikoj meri uči. Dakle, matematika se može dobro naučiti, nema više mesta izgovorima.