Pauci su mnogo pametniji nego što mislite

02/02/2022 20:11

Povezane objave

Na današnji dan preminuo Edvard Munk 23/01
Nedavno otkriće moglo bi da promeni tok istorije! 24/10
Fejsbuk objavio rat senzacionalizmu! 26/11

Ljudi imaju tendenciju da povezuju inteligenciju s veličinom mozga. Doduše, kao opšta smernica, ovo ima smisla: više moždanih ćelija znači i više mentalnih sposobnosti.

Ljudi, kao i mnoge druge životinje za koje smatramo da su neobično bistre, kao što su šimpanze i delfini, imaju veliki mozak. I dugo se pretpostavljalo da najmanji mozgovi jednostavno nemaju kapacitet da podrže složene mentalne procese. Ali šta ako to nije tačno?

Ogromna većina životinjskih vrsta na Zemlji je prilično malih gabarita, a izuzetno mali deo njih je uopšte dovoljno proučavan. Ipak profil jedne grupe malih životinja ubrzano se razvija dok naučnici otkrivaju iznenađujuće sofisticirano ponašanje među njima.

„Postoji opšta ideja da su pauci verovatno premali, da vam je potrebna neka vrsta kritične mase moždanog tkiva da biste mogli da izvodite složena ponašanja“, kaže arahnolog i evolucioni biolog Dimitar Dimitrov iz Univerzitetskog muzeja u Bergenu u Norveškoj. „Ali mislim da pauci predstavljaju jedan slučaj koji osporava ovu opštu ideju. Neka mala bića su zapravo sposobna da urade veoma složene stvari.”

Ponašanje koje se može opisati kao „kognitivno“, za razliku od automatskih reakcija, moglo bi biti prilično uobičajeno među paucima, kaže Dimitrov, koautor studije o raznolikosti pauka objavljene u Godišnjem pregledu entomologije za 2021. Od onih koji tkaju kugle, preko onih koji prilagođavaju način na koji grade svoje mreže na osnovu vrste plena koji hvataju, pa do pauka duhova koji mogu da nauče da povežu nagradu s mirisom vanile, u mozgu pauka se dešava više nego što im se obično pripisuje.

„Nije toliko bitna veličina mozga, već šta životinja može da uradi s onim čime raspolaže“, kaže arahnolog Fiona Kros s Univerziteta Kenterberi u Krajstčerču na Novom Zelandu. Kros proučava ponašanje paukova skakača, neospornih šampiona kognitivnih sposobnosti među paucima.

Iako ove sićušne životinje imaju mozak koji bukvalno može da stane na glavu igle, rad Krosove i drugih naučnika sugeriše da oni imaju sposobnosti koje ne bismo imali problema da pozdravimo kao znakove inteligencije u slučaju da ih pokažu životinje s mnogo većim mozgom, primera radi psi ili deca.

„Pauci skakači su izuzetno pametne životinje“, kaže vizuelni ekolog Nejtan Morhaus, koji proučava pauke na Univerzitetu u Sinsinatiju. „Uvek mi je prijatno kada nešto poput skromnog pauka probuši naš balon biološke superiornosti. Jedan od mogućih razloga zašto su pauci skakači toliko napredni u ponašanju je taj što imaju najoštriji vid poznat kod životinja njihove veličine, a obično su dugački od 1 milimetar do 2,3 centimetra. Oni koriste ovu vizuelnu moć da pronađu, uhode i nasrnu na svoj plen, ne koristeći poznatiju paukovu strategiju izgradnje mreže i čekanja da se obrok uhvati u nju.

„Njihov vid ih je emancipovao, što ih je navelo da budu u stanju da istražuju okolinu“, kaže istraživačica ponašanja životinja Ksimena Nelson, koja takođe proučava pauke skakače u svojoj laboratoriji na Univerzitetu u Kenterberiju.

Dok su u spoljnjem svetu, oni moraju da budu u stanju da izdaleka vide stvari, predatore, plen, partnere, i donose odluke pre nego što im priđu. “Po mom mišljenju, to je dovelo do njihove prilično izvanredne moći spoznaje.”

Pauci igraju umne igre

Pauci skakači, koji imaju najoštriji vid i najimpresivniju pamet pripadaju rodu Portia, koji se nalazi u Africi, Aziji i Australiji. Ovi pauci više vole da love druge pauke i imaju strategije prilagođene svakoj vrsti koju love.

Poznati istraživač pauka skakača s Univerziteta u Kenterberiju, Robert Džekson, otkrio je da su mnoge taktike ovih pauka prilično prevrtljive. Kada lovi drugu grupu pauka skakača po imenu Euryattus, Džekson izveštava, Portia koristi pametan trik. Ženke Euryattusa grade gnezda u sklupčanim mrtvim listovima okačenim da vise u vazduhu svilom pričvršćenom za stene ili vegetaciju. Mužjaci koji se udvaraju i puze niz svilenu užad za vešanje, stoje na vrhu gnezda i tresu ga na specifičan način. Signal izvlači ženku iz gnezda. Čini se da Portia koristi ovaj sistem oponašajući muško potresanje i mameći ženku u zasedu. Za Portiu, pronalaženje prave strategije je posebno važno kada se juri za paucima koji takođe jedu pauke skakače.

Da bi napala pauka koji gradi mrežu, na primer, Portia obmanjuje pauka da bi mu se približila povlačući neke od svilenih niti njegove mreže. Ako je ciljni pauk relativno mali, Portia trza mrežu da bi oponašala zarobljenog insekta, navodeći pauka da požuri misleći da će uskoro imati obrok, samo da bi i sam postao plen. Ali ako je pauk veći i potencijalno opasniji, Portia može umesto toga da stvori blagu vibraciju sličnu voćnoj mušici koja dodiruje jedan pramen na ivici mreže preko koje će pauk polako preći da bi je pregledao. Čim je meta dovoljno blizu, Portia juriša i udara otrovnim očnjacima. Ako ova strategija ne radi na određenom pauku, još jedan od Portijinih trikova je da protrese celu mrežu tako da se kreće kao da ju je udario nalet vetra. Ovo deluje kao dimna zavesa za vibracije koje Portia pravi dok se uvlači u mrežu ciljanog pauka. U laboratorijskim eksperimentima, Džekson je otkrio da će Portia isprobati različite metode trzanja, brzine i obrasce, dok ne pronađe pravu kombinaciju da prevari svakog pojedinačnog pauka kojeg lovi. U suštini ovaj pauk uči tokom lova.

„Čak i među ovom iznenađujuće inteligentnom grupom, Portia se ističe kao neobično briljantna“, kaže Morhaus. „Oni, na kraju krajeva, love veoma opasan plen, tako da su oprez i pamet korisni alati.

Pauci prave planove

Jedan od najfascinantnijih aspekata Portijine strategije lova je da ona često uključuje uočavanje plena iz daljine, a zatim planiranje razrađene rute da se dođe do njega. Džekson je ovo prvi put primetio u divljini kada je Portia naišla na vrstu tkača kugle koja brani svoju mrežu tako što je nasilno trese, zbacujući pauke napadače.

Umesto da uđe u mrežu, Portia je krenula zaobilaznom putanjom da pronađe bolju poziciju s koje će napasti. „U tom kontekstu, za Portiu je bilo bolje da skrene zaobilaznim putem, obiđe deblo drveta, popne se iznad pauka, spusti se na svilenu liniju i zamahne, zgrabi pauka u njegovoj mreži čak ni ne dodirnuvši svilu “, kaže Kros.

Da bismo saznali kako ovi sitni pauci planiraju tako komplikovane rute, Kros i Džekson su testirali Portijine mentalne sposobnosti u laboratoriji. Konstruisali su aparat s centralnim tornjem za posmatranje na platformi, okruženoj vodom, s koje pauk može da vidi dve druge kule na vrhu s kutijama: jednu koja sadrži mrtve pauke koje Portia voli da lovi, a drugu s mrtvim lišćem. Jedini način da dođete do plena, a da se ne pokvasite, što pauci skakači mrze, jeste da se spustite na platformu i zatim odaberete ispravnu od dve odvojene staze koje vode do kutija.

Sa štapa na vrhu tornja za posmatranje, pauci su pažljivo pregledali scenu pre nego što su se spustili s tornja i popeli se uz stazu. Većina pauka je izabrala put koji je vodio do obroka, čak i ako je to značilo udaljavanje od plena i prolazak pogrešne staze na putu.

Kros i Džekson tvrde da su pauci isplanirali rutu od tornja za posmatranje, a zatim ga pratili, verovatno formirajući mentalnu „predstavu“ scene, što je impresivan kognitivni podvig za mozak jedva veći od makovog zrna.

Pauci mogu biti iznenađeni

U drugom testu ideje da Portia koristi mentalnu predstavu, Kros i Džekson su pozajmili klasični psihološki eksperiment dizajniran za procenu kognitivne moći beba. Pošto bebe, poput pauka, ne mogu da vam kažu šta im je na umu, ideja je da zaključe šta razumeju uočavajući šta ih iznenađuje. Na primer, beba koja vidi da se vatrogasni kamion igračka kreće iza leve strane barijere, a zatim vidi ili vatrogasno vozilo ili plišanog zeca kako izlaze sa desne strane, ima tendenciju da gleda u neočekivanog zeca duže od vatrogasnog vozila. koji se pojavio kako se očekivalo. Ovo sugeriše da je beba formirala mentalnu predstavu vatrogasnog vozila i bila je zbunjena kada se pojavio neodgovarajući zec.

Da bi videli da li mogu da iznenade Portiu, Kros i Džekson su napravili prikaz plena koji bi pauci mogli da vide. Prvo bi pokazali pauku jednu vrstu plena na 30 sekundi. Zatim bi zatvorili zatvarač na prednjoj strani ekrana i zamenili plen pre nego što bi ponovo otvorili zatvarač 90 sekundi kasnije. Da je Portia prvo videla rosnog pauka, a potom i tkača kugle, šta bi uradila? Naučnici su otkrili da ako je Portia videla drugačiju vrstu plena nakon što je kapa podignuta, bila je mnogo manja verovatnoća da će napasti nego da je plen ostao isti. Oni tvrde da to pokazuje da je pauk formirao mentalnu predstavu plena na početku procene koja se nije poklapala sa onim što je video na kraju.

„Ovaj rad koristi zaista kreativne eksperimentalne kreacije i inspirisao je naš sopstveni projekat“, kaže bihejvioralni ekolog Elizabet Džejkob, koja proučava pauke skakače na Univerzitetu Masačusets Amherst.

Pauci umeju da broje

Koristeći modifikaciju svog testa obilaska, Kros i Džekson su istražili druge načine da iznenade ove pauke. „To je kao da kopaš po Portjiinom mozgu i kažeš: „Pa, na šta obraćaš pažnju, Portia? Šta ti je važno?’“, kaže Kros. Ovako su otkrili da je Portia dobra s brojevima.

Koristeći vrstu iz Kenije, Portia africana, Kros i Jackson dozvolili su Portiji da vidi brojan ciljni plen s tornja za posmatranje, a zatim su promenili njihov broj dok je pauk bio na putu a meta nije bila vidljiva. Otkrili su da ako je Portia videla jednog pauka žrtvu s tornja, ali je stigla da pronađe dva pauka, bila je manje sklona da izvrši napad.

Isto je važilo za jedan prema tri predmetna plena, kao i dva prema tri, i takođe kada bi naišla na samo jedan objekat nakon što su joj u početku bile prikazana dve ili više. Kada su testirani s većim količinama, pauci nisu pravili razliku između tri ili više, stavljajući ih sve u jednu kategoriju „mnogo“.

Iako pauci ne mogu bukvalno da izbroje jedan-dva-tri, istraživanje pokazuje da neki pauci skakači imaju osećaj za brojeve koji je otprilike jednak onom kod jednogodišnjih ljudi.

Pauci procenjuju rizik

Biti mali pauk koji luta u divljini je rizičan posao. Iako su poznati po svojim lovačkim sposobnostima, pauci skakači i sami imaju mnogo predatora, uključujući druge pauke, mrave, ptice, guštere, krastače i užasavajuće ose potajnice, koje vole da parališu paukove skakače i zapečate ih u blatnim ćelijama, gde ih žive pojedu larve koje osa ubaci u njih..

Ipak, ovi pametni mali pauci su vešti u izvlačenju iz opasnih situacija, kao što je Nelson otkrila. Njena laboratorija na Univerzitetu u Kenterberiju razvila je test da vidi koliko je Portia dobra u proceni puteva za bekstvo. Iako umeju da plivaju, pauci skakači mrze vodu, a za ove eksperimente pauk je krenuo na platformu okružen poslužavnikom ispunjenim vodom. Imao je četiri načina da preko vode stigne do ivice poslužavnika koji je uključivao skakanje između malih ostrva napravljenih od drvenih tipli koje vire iz vode.

Portia je najčešće birala najsigurniji put koji je pokrivao najkraću udaljenost i zahtevao je najmanje skokova. Ali kada nisu izabrali najsigurniji način, pauci su neočekivano više voleli najduži put s najviše tipli. Ispostavilo se da je Portia jednostavno nadmudrila test: najduža staza je bila zakrivljena, a Portia je često koristila prečice preskačući tiple.

„U suštini, varali su na testu“, kaže Nelson. Jedina kvaka je u tome što Portiji može biti potrebno dosta vremena da izvrši ovakve zadatke, ponekad i nekoliko sati, i obično mnogo, mnogo duže od drugih paukova skakača koje je Nelson testirala. Ona je otkrila jasnu vezu između vremena koje je pauk proveo pregledavajući rutu i verovatnoće da izabere siguran put.

„Posmatranje je razmišljanje, po mom mišljenju“, kaže ona. „Portia je provela mnogo više vremena gledajući rutu pre nego što je donela odluku. Dobra je opklada da će nas, dok naučnici nastavljaju da proučavaju spoznaju pauka skakača, ove životinje i dalje iznenađivati svojim mentalnim sposobnostima. A ako bi druge porodice pauka dobile toliko pažnje, ko zna šta bismo još naučili. Pauci skakači nisu najveći pauci, ali su verovatno u stanju da izvode najsloženija ponašanja među paucima, kaže Dimitrov. “Tako da mislim da još uvek ne razumemo šta je prag, koliko je malo premalo.”